Бржа правда у Врању: хроника једног изазова

0

„Када сам почела да радим у Основном суду у Врању, ситуација је била драматична. Сада кад помислим кроз шта смо прошли, не знам како нам је пошло за руком да направимо ово мало чудо”, каже Весна Илић, судија у Основном суду у Врању.

Судија Илић прича о условима у којима је Основни суд у Врању годинама радио. Почетком 2016, суд је имао преко 40.000 нерешених предмета. Суд се дословно гушио у њима: не само да су предмети окупирали службенике суда који су морали да обављају овај додатни посао, већ су заузимали и физички простор, попут судница и канцеларија судија, ходника и других просторија којима би се суд иначе служио у редовном раду. Правда је због тога била недостижна грађанима који су временом изгубили поверење у ову институцију.

„Основни суд у Врању је захтевао потпуну реорганизацију. Да бисмо то постигли, моји службеници и ја смо радили и викендима како бисмо прегледали сваки отворени предмет”, наставља судија Илић описујући терет који је притискао суд.

Захваљујући пројекту „Унапређење ефикасности правосуђа” који је финансирала Делегација Европске уније у Републици Србији, Основни суд у Врању је успео да смањи број заосталих предмета за 53 одсто.

„Имајући у виду да је под јурисдикцијом суда у Врању још неколико места у околини, били смо суочени са огромним бројем предмета. Нисмо имали довољно простора па смо морали да их смештамо у просторије које су превиђене искључиво за пресуде”, каже Стојадин Станковић, председник Суда у Врању, описујући реорганизацију просторија и архива у Суду као невероватну јер су запослени у суду морали да користе колица како би пребацивали старе предмете до архиве.

„Још један од проблема је био недостатак  судија и административног особља који би се бавили тим старим предметима те је самим тим и правда била недостижнија грађанима”, закључује председник Станковић чији је суд у оквиру пројекта „Унапређење ефиканости правосуђа” добио помоћ за управљање и решавање старих предмета.

Заправо, „у оквиру пројекта је обезбеђено и додатно особље ангажовано преко омладинске задруге да помогне у административним пословима, јер због забране запошљавања суд није могао добити већи број запослених”, закључује Станковић.

„Када радите у суду, односно државној институцији која није ефикасна, грађани неће имати поверења у државу. То значи да држава не може да намеће свој ауторитет”, објашњава Слободан Нешић, адвокат и члан Адвокатске коморе Ниш.

Пема статистичким подацима, српски судови су захваљујући овом пројекту само током 2016. успели да за 29 одсто смање број заосталих предмета који су вршили велики притисак на читав систем.

Поређења ради, и Хрватска је, у претприступном процесу, имала сличан случај са старим предметима у судском систему. Током приступних преговора, број нерешених предмета смањен је од 2004. до 2011. за више од 50%.

Активности и резултати пројекта „Унапређење ефикасности правосуђа“ део су ширег плана који је дефинисан Националном стратегијом реформе правосуђа, Јединственим програмом решавања старих предмета за реформу судског система, Акционим планом за поглавље 23 и изменом посебног сета мера за решавање заосталих извршних предмета.

Како би олакшали и убрзали поступање судија у типским предметима који су у 2016. години обустављени у складу са новим Законом о извршењу, пројекат је у сарадњи са Врховним касационим судом и Министарством правде израдио нацрте једноставнијих одлука (решења и закључака) који се сада могу аутоматски израдити коришћењем софтвера за управљање предметима.

Ђорђо Фрушоне, италијански новинар и стажиста у Делегацији Европске уније у Србији

Подели

Comments are closed.