Медијација, алтернативни начин за убрзање судских поступака у Србији

0

Шта је заједничко пропалом браку и предмету против државе? Разуме се, много времена и новца да би се дошло до разрешења. Раскид брака је увек немио догађај обојен сложеним емоцијама. Али оно што је можда сложеније је оно што следи у односу између два партнера у правном смислу, односно разрешавање њиховог брачног статуса.

Ситуација је у погледу трајања процеса слична и када физичко лице тужи државу за обештећење: наиме, чак и кад држава изгуби спор, временски период до исплате обештећења је дуг.

Дакле, колико кошта и колико траје бракоразводна парница? И колико држава мора да плати на рачун изгубљених предмета и обрачунатих камата људима који траже обештећење? У оба случаја, одговор је: превише. Пропали брак и тужба против државе имају још једну заједничку карактеристику: то су типични примери судских предмета који се могу решити медијацијом. Другим речима, колико новца, времена и нерава би се могло уштедети захваљујући медијацији?

Медијација је алтернативни начин решавања судских поступака без одласка у суд. Овај поступак води медијатор који супротстављене стране окупља и усмерава их ка проналажењу узајамно прихватљивог решења. У договору који се постиже медијацијом нема победника нити губитника. Циљ је да се пронађе најбоље решење које ће омогућити заштиту интереса обе стране. Надаље, решавање спорова кроз медијацију је јевтиније и брже, али је за њен успех неопходно да се постигне договор.

Медијација у Србији није обавезна и судови је нуде као алтернативни начин решавања оних предмета у којима се стране не слажу са пресудом судије већ желе да сами заштите своје интересе.

Овом виду решавања спорова се прибегава у предметима који се тичу имовинских права; породичних односа (наследство, развод или сувласништво); и трговинских или финансијских питања, попут реструктурирања дуга.

Према речима Блажа Недића, председника Националног удружења медијатора Србије, „већа примена овог поступка би за резултат имала бољи правосудни систем и уштедела би много новца.“

Недић објашњава да „постоји скоро 300.000 предмета против Републике Србије, а држава за већину њих зна да су изгубљени. Међутим, поступци се и даље воде пред судовима и трају четири до пет година. Држава након тога мора да плати не само почетну суму, већ и камате и трошкове, тако да по завршетку суђења држава мора да плати до три или четири пута више од првобитне суме. С друге стране,“ наставља Недић „решење до ког се долази захваљујући медијатору, омогућује странама у спору да се договоре око прихватљивог износа који може бити исплаћен након краћег временског периода. А не треба заборавити да новац којим држава плаћа изгубљене предмете дају порески обвезници. Дакле, у медијацији су сви на добитку: тужилац брже долази до обештећења, држава штеди новац а неретко и чува репутацију, док су судови ослобођени дугих предмета.”

Међутим, упркос потенцијалној уштеди времена и новца, медијација се у Србији ретко користи. Према подацима Министарства правде, у 2016. је на овај начин решено само 260 предмета. Логична последица тога је велики притисак на судове. Тачније, према Министарству правде, у српским судовима постоји преко милион нерешених предмета, од којих би се неки могли решити вансудским поступцима за мање времена и новца.

Према подацима добијеним уз помоћ годишњих извештаја медијатора, објављеним на интернет страници Министарства правде, у Србији су забележене 62 медијације у трговинским споровима. „Иако се овај број чини малим, значајно повећање броја предмета у односу на претходну годину, када је на овај начин решено само шест споровоа, охрабрује,“ наводи министар Кубуровић. Она додаје да је за доношење пресуде у првостепеним трговинским судовима у 2014. у просеку било потребно 337 дана, док је већина медијација током 2016. трајала до три месеца, што значи да је било потребно одржати најмање два, а највише пет састанака. Све ово јасно указује на то да се медијацији као начину за решавање спорова треба чешће окретати и да је треба промовисати.

Још један конкретан пример, према речима Блажа Недића, јесте актуелни штрајк радника фабрике „Фиат“. „Фабрика ‘Фиат’ је пре две недеље обуставила производњу због чега трпи велике губитке, будући да сваки аутомобил произведен у Крагујевцу кошта око 10.000 евра. То је савршен пример предмета за медијацију који би резултирао договором између радника и управе фабрике“, каже Недић.

Један од разлога за овакву ситуацију је мањак знања и свести јавности о медијацији као потенцијалном инструменту за решавање правних несугласица. Томе у прилог говори чињеница да само два универзитета у Србији нуде медијацију као курс у оквиру програма на основним академским студијама, као и чињеница да она није обавезан предмет.

Ситуација је, међутим, слична у остатку Европе у којој је проценат предмета који се решавају на овај начин такође мали. Један од изузетака је Италија. Леонардо Д’Урсо, медијатор и директор Центра за алтернативно решавање спорова, објашњава: „Италија је једина у Европској унији одржава савршену равнотежа између медијације и традиционалних поступака, док у остатку ЕУ постотак предмета који се решавају путем медијације износи у просеку један, што значи да се од 100 судских предмета путем медијације решава само један.”

Истраживање спроведено уз подршку Европског парламента под називом „Израчунавање трошкова насталих неспровођењем медијације – анализа података“, такође говори у прилог овоме: у Италији се у успешним медијацијама „спорови решавају за 47 дана“ уз мање трошкове у поређењу са традиционалним поступцима.

Леонардо Д’Урсо, који тренутно ради на пројекту „Унапређење ефикасности правосуђа у Србији“ инсистира на промоцији медијације. „Захваљујући медијацији, правосудни систем остварује двоструку предност: прва се тиче квалитета јер решење не намеће судија већ се оно постиже уз поштовање интереса обе стране, а ту је и чињеница да је ова метода јевтина и брза, односно да траје највише два месеца; друга предност је квантитативне природе јер што више предмета прође кроз медијацију, мањи је притисак на судове и обрнуто, шро више предмета заврши у судовима, поступак остваривања правде ће бити спорији, а судови ће имати више посла“, каже Леонардо Д’Урсо.

Другим речима, повећана употреба медијације ће допринети подизању општег квалитета правосуђа. Ово је нарочито важно за Србију, имајући у виду да је правосудна реформа један од основних корака у претприступном процесу.

Промоција медијације је, заједно са још неколико пројеката попут смањења броја старих предмета, део текућег пројекта „Унапређење ефикасности правосуђа“ који финансира Европска унија.

Пише Ђорђо Фрушоне, италијански новинар и стажиста у Делегацији Европске Уније

Подели

Comments are closed.