Могерини: Дванаест ствари које треба понети у 2018.

0

Претходна година је била тешка за цео свет, али је као и све године пре ње донела и лепе тренутке и добре ствари – ствари које смо постигли уз много преданости, енергије и тимског рада, написала је Федерика Могерини на свом блогу који преносимо у наставку:

Као и увек на први дан Нове године покушала сам да направим списак од 12 ствари које ћу из претходне која се управо завршила понети са собом у Нову годину. Дванаест посебних тренутака који су за мене обележили 2017.

За нама је година у којој смо се отиснули на пут већег европског јединства. У глави су ми две слике. Прва је обележавање 60. година Уније 25. марта у Риму: не само свечаност на којој смо славили прошлост, већ и практична обавеза коју смо преузели како бисмо заједно поново покренули и оснажили Европску унију (о томе сам писала овде).

Покренули смо Европу одбране: након месеци напорног рада, прошлог децембра сам најавила покретање сталне структуриране сарадње у области одбране. Овај сан наших оснивача је праћен пакетом мера међу којима су Европски фонд за одбрану и снажнија сарадња са НАТО-ом (све ово сам детаљније објаснила у Европском парламенту, овде). То је један од начина да као Европљани и у области одбране подигнемо ефикасност и аутономију на виши ниво. Као и да будемо поузданија референтна тачка нашим глобалним партнерима.

Постоји један тренутак који сумира на хиљаде прича: прошлог новембра у Абиџану у Обали Слоноваче смо одржали први самит између Европске уније и Афричке уније, уз учешће премијера наших земаља. Самит је потврдио да је наше партнерство постало приоритет и да наша сарадња обухвата низ сектора. То укључује и наш заједнички рад на спасавању живота миграната.

Неколико месеци пре тога смо били покренули највећи инвестициони план за Африку икада. А захваљујући нашем раду са Међународном организацијом за миграције у 2017. смо мигрантима већ почели да помажемо да се добровољно врате кући из центара за задржавање у Либији. Афричка унија нам се придружила у Абиџану те смо успоставили заједничку радну групу Европске уније, Афричке уније и Уједињених нација. На десетине хиљада људи се вратило кућама, а пружена им је и практична помоћ да започну нови живот. На хиљаде живота је спасено и промењено захваљујући нашој сарадњи.

Година није била лака ни на Балкану. Шест престоница у региону сам посетила у једном од најтежих тренутака – у неким случајевима, то су били тренуци дубоких политичких криза (о том путовању сам писала овде). Данас, захваљујући храбрим одлукама и сјајном послу који смо обавили заједно, те кризе су превазиђене и у великој мери решене. Пут реформи се наставља (иако преостаје још много посла) а компас Европских интеграција показује пут напред. Ова година ће бити пресудна – у смислу консолидације оствареног напретка и у смислу прављења корака који ће европски пут учинити неповратним. То би био значајан резултат не само за регион, већ и за читаву Европу.

У протеклој години су темељи мултилатерализма и система Уједињених нација били доведени у питање. Европска унија је постала незаменљиви стуб који подржава међународно право, мултилатералну дипломатију и целокупан систем УН. Зато сам ја прошле године читав Дан Европе, 9. мај, провела у Њујорку, у Савету безбедности а затим са генералним секретаром Антониом Гутерешом. То је био гест којим сам указала на нашу трајну подршку телима УН и начелима Повеље УН те јасно ставила до знања да наше партнерство за Европљане и даље има суштински значај. Свет зна да увек може да рачуна на подршку Европске уније као поузданог партнера и сталну референтну тачку.

Мултилатерализам се нашао у незавидном положају након одлуке председника Трампа да не потврди исправност спровођења нуклеарног споразума са Ираном у америчком Конгресу (ово је конференција за штампу коју сам одржала након објављивања одлуке). На Генералној скупштини УН у септембру сам председавала састанку земаља које су преговарале тај споразум. Том приликом смо још једном потврдили да Иран спроводи споразум, како је девет пута потврдила и Међународна агенција за атомску енергију. Европска унија ће – као мултилатерална и поуздана сила – наставити да се стара да споразум примењују све његове потписнице.

Након више од 20 година, један израелски премијер је посетио европске институције. Тих дана у децембру је пажња била усмерена на председника Трампа и његову најаву о пресељењу америчке амбасаде у Јерусалим. Европски одговор је био јасан и јединствен: сматрамо да је једино реално и одрживо решење да Јерусалим буде престоница две државе – Западни Јерусалим престоница државе Израел, а Источни Јерусалим престоница Палестине. То је оно што је свих 28 министара спољних послова ЕУ још једном поручило Бењамину Нетањахуу током састанка у Бриселу. Спремни смо да на темељу оваквог става помогнемо обема странама да поново покрену преговоре, заједно са Квартетом и нашим арапским партнерима – да, служећи се нашом „моћи окупљања“, помогнемо релевантним актерима да седну за исти сто. Није случајно што су тих дана шефови дипломатије Јордана Ајман ал Сафади и Индонезије Ретно Марсуди – највеће муслиманске земље на свету – дошли у Брисел како бисмо разговарали о статусу Јерусалима. Наша Унија је још једном била важна референтна тачка за наше глобалне партнере.

Сучани дан на палуби брода Сан Ђусто у малтешкој луци. То су биле кулисе свечаности доделе диплома за првих 90 припадника либијске обалске страже који су прошли обуку у оквиру наше операције Софија. До прошле године је на хиљаде људи гинуло у територијалним водама Либије у којима наши бродови немају приступ. Захваљујући нашој сарадњи са Либијом, број трагичних смртних случајева је опао. Пред нама је дуг пут како би Либија добила професионалне безбедносне снаге које имају одговарајуће вештине и које поштују људска права. Али то је прави пут. Погледајте „Европа на мору”, документарац Аналисе Пирас, која је две године пратила рад операције Софија која се бави спасавањем живота и борбом против кријумчарења.

Почетком априла смо се окупили у Бриселу, заједно са Уједињеним нацијама и читавом међународном заједницом како бисмо предузели нешто по питању будућности Сирије и региона. У ноћи уочи конференције се одиграо један од најтрагичнијих момената рата у тој земљи: напад хемијским оружјем у провинцији Идлиб. Када свет ради на миру, непријатељи мира реагују још жешћим насиљем. Но, међународна заједница је у Бриселу још једном потврдила да мир у Сирији може бити постигнут само кроз политичке преговоре. Данас радимо на томе да нашу моћ окупљања ставимо у службу мира: разговарамо са актерима који су понекад веома далеко једни од других, али који су у исто време кључни за политичку транзицију која ће окончати рат у Сирији. На пролеће ћемо бити домаћини друге по реду конференције у оквиру Бриселског процеса за будућност Сирије и подршку женевским преговорима.

Прошлог новембра смо у Бриселу угостили шест источноевропских партнера – Украјину, Грузију, Молдавију, Јерменију, Азербејџан и Белорусију – након годину дана током којих је у оквиру наше сарадње остварено много важних постигнућа: примера ради, грађани Украјине и Грузије су почели да путују у Европску унију без виза, док је са Јерменијом потписан Споразум о свеобухватном и унапређеном партнерству. У Бриселу смо договорили 20 практичних пројеката које треба спровести до 2020. То је право значење нашег партнерства: практична сарадња зарад истинског унапређења живота свих Европљана.

Не само један тренутак, већ много њих: сви састанци које сам ове године одржала са младима из Европе и света. Увек је добро чути њихове идеје, њихове критике, њихове предлоге. И не само добро, неопходно је. У многим деловима света, више од половине становништва чине људи млађи од 30 година: просто је немогуће задовољити потребе земље без њиховог доприноса и енергије. Зато смо отворили нове канале и прилике за дијалог између европских институција и младих из ЕУ, Источне Европе, са Медитерана, из Сахела, Африке и Азије. И сада радимо на томе да велики број њихових предлога заједно претворимо у реалност.

Једна од многобројних посета Азији у протеклој години: у новембру сам била у Бангладешу у посети највећем избегличком кампу у ком је на стотине хиљада припадника народа Рохинга који су пребегли из Мјанмара. Видела сам децу која се старају о млађима од себе, жене које су претрпеле незамисливо насиље. Како бих допринела постизању споразума, састала сам се са премијером Бангладеша, Шеиком Хасином, а наредног дана у Мјанмару и са министарком спољних послова Аунг Сан Су Чи. Подстакли смо их да пронађу решење, а споразум између Бангладеша и Мјанмара је уследио након неколико дана. Спровођење споразума неће бити једноставно, али наши азијски партнери знају да могу да рачунају на нас да ћемо бити уз њих у овом мукотрпном процесу.

Веома млади мушкарац и жена који су осетили рат на сопственој кожи, као деца војници. А који сада на будућност своје земље – Колумбије – гледају са вером у мир. Упознала сам их прошлог фебруара у Бриселу, током једног од многобројних прилика током којих је мој рад био усмерен на Латинску Америку. Европска унија је, одмах након што је постигнут мировни споразум између колумбијске Владе и ФАРЦ-а, понудила сву своју политичку и економску подршку помирењу и опоравку Колумбије. Наша Унија је увек спремна да помогне када је неопходно улагати у мир – као поуздана сила и референтна тачка за све оне који раде на постизању мира, безбедности и истински одрживог развоја.

Подели

Comments are closed.