Небојшин нови живот

0

„Провео сам 21 годину у дому без икаквих права. Сада могу да радим и да почнем свој живот“, каже Небојша.

Данас је за њега посебан дан. „Пријавићу се на Биро и желим да одем тамо сам. Сада ми ваљда не треба пратња!“ каже Небојша Мартиновић, који је пре неколико дана напунио 43 године и који се сада по први пут у животу креће ка остварењу свог основног људског права – да ради, буде запослен и зарађује новац.

Небојша је већ 21 годину штићеник дома за смештај одраслих лица „Гвозден Јованчићевић“ у Великом Поповцу. Ова установа се брине о лицима са интелектуалним тешкоћама, а у складу са досадашњом праксом српских судова, корисници институција социјалне заштите су у већини случајева лишени правне способности.

Када је неко лишен правне способности, то значи да он или она не може одабрати где и са ким ће живети, не може потписати никакав уговор, располагати својим средствима, куповати робу веће вредности нити има право гласа. Ове особе не могу одлучивати где и на који начин ће примати медицинску помоћ, не могу ступати у брак нити волонтирати. Неко ко је лишен правне способности напросто не може да доноси одлуке о сопственом животу. Са правне тачке гледишта, оваква особа има права једног четрнаестогодишњака и уместо ње, одлуке доноси старатељ.

Nebojsa2Хоћу да будем одговоран за сопствена дела

„Важно ми је да имам ту могућност. Хоћу да будем одговоран за сопствена дела. Способан сам да мислим својом главом. Хоћу и да радим и видим да је тешко наћи посао, али и да неко хоће да ми га да, ипак не би хтео да ризикује јер нисам пословно способан“, објашњава Небојша.

Да ли ће неко бити лишен правне способности, одлучује суд када се извештајима медицинских стручњака утврди да особа није у стању да рационално расуђује и доноси одлуке, углавном због ограничених менталних или интелектуалних способности. Поред потпуног лишавања, постоји и друга опција – делимично лишавање, што значи да појединци у одређеним сферама живота могу правити сопствене изборе, док у другим одлучује старатељ. Међутим, истраживања о судским процедурама у Србији показују да судије у 87% случајева ни не поразговарају са особом о чијој правној способности одлучују. Ипак, ситуација се поправља и доказ за то је Небојшин случај.

„Било је чудно, никада раније нисам био на суду. Ово је био први пут. Човек, судија, ме је питао и ја сам му рекао да бих волео, али да не знам да ли постоји могућност. И кад се све завршило, био сам, што се каже, срећан“, каже Небојша Мартиновић, који је одлуком суда у Петровцу на Млави у марту 2015. признат као особа са делимичном правном способношћу.

Одједном, ствари су почеле да се мењају. „Када хоћу да купим лаптоп, мобилни телефон, радио, не волим да имам пратњу да ми помаже. Знам да се снађем. И кад сам живео у дому, особље је имало поверења у мене. Радио сам као вратар ујутро, разносио пошту, пуштао музику преко разгласа. Волим технику, волим да је имам. Сад планирам да купим лаптоп у Зокиној радњи“, каже Небојша.

Но, какве су реакције локалног становништва? „Небојша је врло љубазан човек. Веома пријатељски настројен према људима. Увек је спреман да исприча неку шалу или анегдоту. Пошто је корисник дома, куповина се обавља преко заступника и ми му дозвољавамо да плати у колико год може рата. Наш је купац већ неколико година и увек се трудимо да му пружимо најбољу услугу, мислим, какву пружамо и свим осталим купцима“, каже Зоран Владисављевић Зока, власник продавнице електричних уређаја у Петровцу на Млави.

Промена као резултат пројекта организације People in need

people-in-need

Са делимичном правном способношћу, Небојша може да купује сам. Сада ће бити пријављен и на евиденцију Националне службе за запошљавање и нада се да ће посао наћи што је брже могуће и затим купити лаптоп. Каже да је све ово за њега огромна промена, а све је почело у јуну прошле године када је дом у Великом Поповцу одлучио да учествује у пројекту који се бави деинституционализацијом и социјалном инклузијом особа са интелектуалним тешкоћама који финансира ЕУ, у сарадњи са чешком невладином организацијом People in Need.

У оквиру пројекта који је назван „Започнимо живот“, Небојша се преселио из домске собе у тзв. кућу на пола пута, која служи као припрема за кориснике који ће из дома прећи у живот у заједници. Идеја је да се особе са интелектуалним тешкоћама, које живе у домовима, преселе у куће или станове у којима ће, уз професионалну помоћ, имати много више слободе у одлучивању и организовању сопствених живота.

Пројекат „Започнимо живот“ је део већег пројекта „Отворене руке“ који подржавају Министарство рада и социјалне политике и Министарство здравља Републике Србије, а који финансира Европска унија. Тако Небојша, са 19 других људи, сада има шансу да живи са свим правима и обавезама које подразумева свакодневни живот у заједници.

Родитељи неће да чују за мене

„Срећан сам у својој новој кући, али не бих био овде да сам имао неког да брине о мени. Живео сам у Београду, са баком. Она ми је била старатељ. Мајка ме не признаје као своје дете. Никада није ни хтела. Нисам ништа чуо о њој већ дуго и боље је тако. Чак је и сестру окренула против мене, па ни она никад не долази да ме посети“, каже Небојша. „Последње што сам чуо о оцу је да је питао у мом Центру за социјални рад: како тај пас још није умро. И отац и мајка мисле да сам копиле. То ваљда значи да те људи одбацују, да те сви игноришу, али ја мислим да сам ја доста напредовао у животу“, додаје он.

Срећом, десила му се значајна промена. „Мислио сам да ако будем живео у дому, да нећу имати никаквих права. Зато ми овај пројекат значи много. Научио сам много и могу да кажем да сам паметнији. Пре овога нисам ни знао о тој правној способности, нисам знао да због тога не могу да радим. Мој живот је и горак и добар, али сам више побегао на ову добру страну. Ето, можда ће неко прочитати ово што причам и дати ми шансу да се запослим.“

Аутор: Јасна Глишић, People in need

Подели

Comments are closed.