Санела је остварила свој сан: постала је фризерка

0

„Ово сам сама направила”, каже Санела док својој комшиници Зори показује албум са фотографијама фризура. „То је фризура! Браво, комшинице!” одговара Зора и пита Санелу када ће њој моћи да среди косу. „Одувек сам желела да будем фризерка, да нађем посао и правим фризуре”, прича Санела.

Ово је велики сан. А када на то додате чињеницу да је то сан особе са инвалидитетом, многи би рекли да је неостварив. Да ли и ви мислите тако? То је зато што нисте упознали Санелу Сулић, шармантну 36-годишњакињу са великим срцем и огромним талентом.

Пројекат „Започнимо живот“ – шанса коју је Санела искористила

„Рођена сам у Апатину. Када сам била мала, одвели су ме у дом у Вишеграду. Онда је почео рат. Рат је био ужасан. Једна жена је хтела да ме повреди – имам ожиљак на врату и руци. Онда су ме преселили у Поповац где сам била лепо прихваћена”, започиње Санела своју причу.

Највећи део живота је провела у дому за смештај одраслих лица „Гвозден Јованчићевић” која се стара о око 250 људи са интелектуалним и психосоцијалним инвалидитетом. Дом се налази у селу Велики Поповац недалеко од Петровца на Млави.

Санела је у дому доприносила свакодневном функционисању установе обављањем једноставних кућних послова. У слободно време је везла и штрикала, проводила време са пријатељима, учествовала у позоришним представама и играла традиционалне српске игре. „Волим народну музику и научила сам да плешем у дому”, каже Санела.

Живот у дому, међутим, њој није био довољан. Постојећи капацитети домова и строге социјалне политике које регулишу рад оваквих установа коче индивидуални развој штићеника и ограничавају њихова основна људска права. Санела је желела више од монотоног живота у дому. Хтела је прави живот. Желела је да се пресели у Поповац, да шета парком, да сама купује гардеробу и запосли се као фризерка. И била је решена да то оствари.

Зато je искористила прилику да учeствуje у проjeкту „Започнимо живот” коjи je Европска униjа финансирала у склопу програма “Отворeни Загрљаj” за друствeну инклузиjу особа са мeнталним проблeмима. Проjeкат „Започнимо живот” je спровeла чeшка нeвладина организациjа People in Need у сарадњи са домом у Вeликом Поповцу са циљeм дeинституционализациje особа са инвалидитeтом и њиховог прeсeљeња у обичнe кућe у граду. Како би сe лакшe навикли на свакоднeвни живот у заjeдници, штићeници дома имаjу помоћ личних асистeната.

„Правим колаче и сладолед, шетам са пријатељима и идем у Културни центар“

Захваљујући овом пројекту, Санела и још петоро особа са интелектуалним тешкоћама се крајем априла 2015. преселило из дома у лепу кућу надомак главне улице у Поповцу. Ова промена није била нимало лака, али се Санела брзо снашла и почела да гради свој живот на начин на који је одувек желела.

„Чак и викендима устајем рано и спремам доручак. Могу да једем шта и када хоћу, не морам да чекам да сви устану да бисмо јели као што је било у дому. Након доручка поспремамо по кући, а када је на мене ред, кувам и ручак. Често правим колаче и торте и сладолед. Поподне идем у шетњу са пријатељима, попијем сок у кафићу или посетим неки догађај у Културном центру”, прича Санела. „Комшије нам долазе у посету и ми идемо код њих. Највише времена проводим са Ружом и Виолинком са којом сам се спријатељила док ме је учила да штрикам” додаје.

Са још троје цимера, Санела је учествовала у стручном оспособљавању за штрикање и хеклање у склопу пројекта „Започнимо живот“.

„Показало се да је изузетно талентована. Брзо је научила све технике и чини ми се да би могла да штрика одећу и продаје је. Осим посвећености раду, она је пријатељски настројена и драга особа са којом сам остала у контакту и након завршетка обуке”, каже инструкторка Виолинка Јанацковић.

Може се рећи да Санела није дангубила у новом дому. Правила је планове: да посети пријатеље из дома који су се у оквиру истог пројекта преселили у Велико Градиште, да се упише у локалну школу за народне игре, да стави нове зубе. Једна од њених највећих жеља је била да помоћу телевизијске емисије „Све за љубав“ пронађе своју мајку. „Хоћу да зовем ‘Све за љубав’ и да пронађем мајку. Хоћу да је загрлим и да је питам зашто ме је оставила”, каже. Уз помоћ личних асистената је ступила у контакт са продуцентима и сада се нада добрим вестима.

„Волела да бих да научим да шишам, зарадим много новца и одем на море у Црну Гору авионом!”

Један циљ, међутим, до тада Санела још није остварила: да постане фризерка. „Фризерка? Нема шансе.” „Каква фризерка?! Тешко је и нормалним људима, а камоли инвалидима!” „Можда би могла да пере косу, али ништа више од тога”, ово су били коментари на Санелин сан. Била је веома тужна што је у граду живела већ неколико месеци и што још увек није нашла никога ко би је научио да сређује косу. Али ни за тренутак није одустала од свог сна.

„Током разговора са њом сам схватила колико жарко Санела жели да буде фризерка. Знала сам да је паметна и вредна па сам својој фризерки предложила да је обучи”, присећа се Виолинка.

Тако се Санела једног врелог летњег поподнева састала са Јасном Лацковић-Митић, локалном фризерком. Санела има тешкоћа при изговору речи па је обично потребно мало времена да би саговорник разумео шта говори, али је Јасна одмах разумела не само Санелине речи већ и њену страст према фризирању. Ово је био добар знак. Обука је почела месец дана касније, а Санела је била пресрећна. „Бићу фризерка, ја сам фризерка!” поделила је своју срећу са пријатељима.

Наравно, пред њом је било много посла, али је захваљујући подршци личних асистената, координатора за запошљавање организације Пеопле ин Неед и менторке Јасне, Санела је сваког дана напредовала. Ускоро је почела сама да одлази на посао, стекла је бољи осећај за време и социјалне вештине. „Јасна је много лепа и добра је према мени и свему ме је научила. Има и других радница у салону и са свима се лепо слажем. Понекад одемо на кафу, а понекад ме Јасна пошаље у банку да платим рачуне,” објашњава Санела.

„Њена посвећеност је невероватна, потпуно је усредсређена на посао и брзо усваја све што јој покажем. Никада не касни на посао. Оно што на мене оставља највећи утисак су њени манири и љубазност према муштеријама. Поштујем је не само као радницу, већ и као особу. Нисам ни у једном тренутку сумњала да ћу успети да је научим већини ствари које сваки фризер мора да зна. Искрено, више су ме бринуле реакције муштерија. Има разних људи и нисам хтела да према њој неко буде безобразан” каже Јасна.

Нажалост, неки људи су одбили Санелине услуге, неки су је гледали у чуду и имали негативне коментаре, али је било знатно више оних који су препознали њен таленат. Све више дама у заједници је временом чуло за Санелу те су је звале да дође код њих на фенирање и фарбање.

Међутим и даље постоји велики број правних препрека за њено пуно запослење. Као и већина лица у домовима, Санела је лишена правне способности, што дословно значи да нема права да одлучује о било чему у свом животу. У њено име одлуке доноси старатељ. Са правне тачке гледишта, ова 36-годишња жена је дете. Заједничким снагама запослених у организацији Пеопле ин Неед и дому, Санела је почела борбу за своја права. Борба је у току, али њу то не спречава да прави нове планове.

„Волим да идем у салон и учим. Умем да плетем, перем и фенирам косу. Волела да бих да останем овде и научим да шишам”, прича Санела. „А када зарадим много новца, отићи ћу на море у Црну Гору авионом!”

Санела је након четири месеца обуке добила диплому која потврђује да је успешно завршила обуку за плетење косе у салону „Јасна”. Поносно је чува у албуму са фотографијама различитих фризура које је направила и које сведоче о томе да се уз помоћ много љубави и безграничне вере велики снови могу остварити.

Аутор: Јасна Глишић

Преузето са сајта https://www.clovekvtisni.cz/en/articles/i-always-wanted-to-become-a-hairdresser-now-my-dream-came-true-says-sanela

Подели

Comments are closed.