Цеца и Роберт: Љубав нема границе

0

Цеца обожава венчања. Воли да гледа када млада и младожења излазе из цркве, прати све ТВ емисије на ову тему, а у библиотеку се учланила само да би могла да чита љубавне романе. „Лепо је кад се људи воле. Али тешко је наћи момка који је добар и са којим се лепо слажеш. Волела бих да и ја нађем таквог”, рекла је једном приликом. Данас, годину и по дана након што је ово пожелела, Цеца може да исприча своју љубавну причу. Али као и свака животна прича и ова је имала дуг пут до срећног краја.

Цеца је рођена у Аранђеловцу где је живела са родитељима и три сестре. Удала се веома млада и родила сина. Још док је била у породилишту, надлежне службе су процениле да није способна да се стара о свом новорођеном сину. Званично је сврстана у категорију особа са умереним интелектуалним инвалидитетом и у потпуности је лишена правне способности: „Преселили су ме у дом у Великом Поповцу, а сина су одвели у неки други дом. Од тада нисам видела ни њега ни своју породицу”, овако Цеца започиње своју причу.

Цеца: „Хтела да живим у граду, да имам комшилук, да проводим време са пријатељима“

Цеца је скоро 20 година била штићеница дома за смештај одраслих лица „Гвозден Јованчићевић” у селу Велики Поповац недалеко од Петровца на Млави. Дом се стара о око 250 лица са психосоцијалним и интелектуалним инвалидитетом. „Брзо сам се навикла на дом. Шта сам друго могла? Нисам имала где. Сваки дан сам намештала кревете и помагала у кухињи“, прича. Цеца се касније преселила на пољопривредно имање у оквиру дома где је са још седам штићеника одржавала башту и старала се о домаћим животињама. „Није ми било тешко да радим, проблем је што нас је у дому било превише. А и живели смо у селу. Ја сам хтела да живим у граду, да имам комшилук, да проводим време са пријатељима и да се запослим“, објашњава Цеца.

Прилика за то сe отворила у лeто 2014. када je дом у Вeликом Поповцу постао партнeр у проjeкту Започнимо живот коjи je финансирала Европска униjа кроз програм “Отворeни Загрљаj” а спровeла чeшка организациjа People in Need. Циљ проjeкта je била дeинституционализациjа 18 штићeника и њихово прeсeљeњe из дома у кућe у граду у коjима би живeли уз помоћ личних асистeната.

У лето 2015, Цеца се са још петоро људи са интелектуалним инвалидитетом преселила у Петровац. У почетку није било лако, али уз помоћ асистената и осталих запослених на пројекту, људи у овој варошици су полако почели да прихватају нове суграђане. „Све се променило. Боље је кад живиш у граду, има много људи. Могу да прошетам, да одем на вашар, да се виђам са комшијама, да сама идем у куповину. Има и оних који неће да кажу ‘здраво’ али више је оних који су фини према мени“, објашањава Цеца.

Захваљујући подршци пројектног тима, Цеца је завршила курс штрикања и хеклања и научила је да рукује новцем. Учланила се у библиотеку и волонтирала је у локалном музеју. „Ишла сам ујутру да чистим галерију, а онда сам чистила керамичке предмете са археолозима из Петровца и Београда. Шефица ми је била Милица, једна добра и лепа жена. Опет бих радила код ње”, прича Цеца.

Роберт: „Први пут сам је видео на фудбалском турниру. Цео град је био тамо, али ја сам видео само њу“

У Цецином животу је за годину дана у Петровцу било више промена него за 18 година у дому. Ипак, једна од ових промена за њу има посебан значај.

„Роберт је из Мелнице, то је село близу Петровца. Ради код приватника, сече дрва моторном тестером. Упознали смо се у продавници. Ајде, ти причај”, обраћа се Цеца кроз смех Роберту, фином 33-годишњаку који седи поред ње. „Први пут сам је видео на фудбалском турниру. Цео град је био тамо, али ја сам видео само њу. Рекао сам себи: ‘Пре или касније ћу је упознати’. Једног дана сам отишао у продавницу и она је била тамо. Пришао сам јој и тражио број телефона и, да не верујеш, дала ми га је! Сутрадан сам је звао на пиће. Хтео сам да је изведем у сваки кафић у Петровцу! И ето, у вези смо од 13. септембра прошле године”, додаје Роберт.

Цеца је због строгих правила домова страховала да неће моћи да започне везу са неким, нарочито не са неким ко није штићеник дома. „Мислила сам да ће асистенти да се љуте, да ће нам бранити да се виђамо. Зато смо се на почетку крили, а кад су сазнали и хтели да упознају Роберта била сам много уплашена”, присећа се Цеца.

На њено изненађење, међутим, асистенти нису имали ништа против па су Цеца и Роберт наставили своју везу без страха. Роберт често долази код Цеце где се друже са њеним цимерима и комшијама. Робертова тетка је позвала Цецу на славу: „Само сам седео и уживао док су њих две правиле планове, причале и смејале се. Био сам одушевљен! Ускоро водим Цецу да упозна моју сестру која живи далеко од Петровца”, каже Роберт.

Код ње му се највише свиђа што је добра. Он се њој допада јер не воли да се свађа. „Момци треба да буду добри према девојкама и да их поштују. То, на пример, значи да треба да им купују слаткише и да их воде на чај, да причају са њима, да се шетају и да их загрле”, објашњава Роберт.

„Моја цимерка и ја смо се изгубиле пре неко вече”, препричава Цеца недавни доживљај. Враћале смо се кући аутобусом и изашле смо на погрешној станици. Кренуле смо пешке ко зна где. Већ је пао мрак и падала је киша, а ми нисмо имале кишбран. Онда сам позвала Роберта и замолила га да нас нађе. Описала сам му где смо и на крају је успео да нас пронађе”, објашњава Цеца. „Када сам их коначно нашао, обе сам их загрлио. Лакнуло ми је кад сам видео да су добро”, каже Роберт.

Цеца: „Имам све у животу. Једино што ми фали је посао. Хтела бих да будем спремачица или да се бринем о старима“

Цецине промене на боље се настављају. Након 18 година, Цеца је прошлог лета посетила кућу својих родитеља и провела викенд код сестре. „Срце ми је било пуно. Пила сам кафу са мајком и оцем, причала са сестрама, зет је правио роштиљ баш за ту прилику! Хтела сам да им помогнем, али нису ми дали ништа да радим. Рекли су да нисам дошла да бих радила, него да уживам. Асистенти су ми рекли да ћу ускоро моћи да посетим и сина”, каже Цеца.

„Имам све у животу. Једино што ми фали је посао. Хтела бих да будем спремачица или да се бринем о старима. Али где да нађем посао? Кога год да питам, нико нема посао за мене”, објашњава Цеца.

Људи са интелектуалним инвалидитетом су у већини случајева лишени правне способности, што је једна од највећих препрека за њихово укључивање у свакодневни живот локалне заједнице. Лица лишена правне способности не могу да склапају уговоре, да одлучују о томе са ким и где ће живети, а немају ни родитељска права нити право гласа. Са правне тачке гледишта, оваква лица се третирају као деца уместо којих одлуке доноси старатељ.

Зато су током спровођења пројекта Започнимо живот значајни напори били усмерени на подршку штићеницима да поврате правну способност. Све док Цецин статус у овом погледу не буде правно регулисан, она ће моћи да обавља само привремене и повремене послове. Има велику жељу да се запосли и зато уз помоћ асистената свакодневно тражи посао. За сада, међутим, већину времена проводи код куће.

„Током дана чистим по кући, дворишту, кувам, пијем кафу са комшијама, а увече долази Роберт и излазимо у шетњу”, прича Цеца.

„Волим да је изведем на кафу или колаче па да после прошетамо. Причамо, па мало ћутимо, па поново причамо. Кад се двоје људи слажу, када постоји поштовање, онда љубав нема границе, је л’ тако?” пита Роберт. „Па мислим да јесте”, са осмехом одговара Цеца.

Аутор: Јасна Глишић

Преузето са сајта https://www.clovekvtisni.cz/en/articles/ceca-and-robert-love-has-no-boundaries?src=72

Подели

Comments are closed.