Predstavljamo Vam trećenagrađeni rad u okviru literarne kategorije nagradnog konkursa „Evropski dnevnik”, ciklus 2018/2019.

Nagrađen je tim iz Medicinske škole u Čačku u sastavu učenice Kristine Gojković i mentorke Sanje Perovanović.

Prema rečima autorke: „Obrazovanje visoko vrednujem i to je tema koja me zaokuplja. Cilj je da na osnovu dosadašnjeg učeničkog iskustva, iz svog ugla, ukažem na postojeće probleme u sistemu i da argumentovano i iskreno govorim o njima. Kritičkim osvrtom temi želim da uputim na važnost i neophodnost tih problema jer je obrazovanje kamen temeljac, siguran i svetao put napretka mog naroda i evropskog ujedinjenja.”

Foto ilustracija je preuzeta sa sajta Pixabay, a rad „Zagledana u svetlost evropskog obrazovanja“ možete pročitati u nastavku teksta.

__________________________________________________________________________________________________________________

Загледана у светлост европског образовања

Ноћ је моје време, његошевски оквир за хамлетовске дилеме. Понедељак, вече, дивна зимска ноћ над Горњом Трепчом, чаробан зимски пејзаж, ледом покривен сокак и подсећање на прве школске дане. Сада се преда мном отварају широке улице за будуће кораке. Прошло је 12 година марљивог образовања у системском школовању Србије. Где сам ту ја? Чује ли неко глас оног због ког систем постоји и коме је образовање потребно? Постоје ли гаранције за изузетност?

Образованост је стање духа, свесност и освешћење, најјаче оружје које човек стиче. Образовати се значи обогатити дух, а стицање је дуготрајно, од детињих дана, јер Доситејева мисао је тачна и безвремена: млада је душа одиста слична меком воску и у какав се калуп излива, онакав се облик добија. „Образовање је инвестирање – најпре у себе, последично у заједницу, стога паметно, савесно и  свесно друштво инвестира у свој највећи ресурс – човека!”, наук је мог ментора.  Поглед уназад: рођена сам у Србији, земљи из које су поникли учени и угледни људи, али и земљи у којој образовни систем муца, храмље и посрће упркос реформи, упркос намери да ухвати брзи европски корак. Наизглед и формално исто је као у просвећеној Европи: предшколско, основна и средња школа, струковне и академске студије на универзитету. То су степенице које младе воде у свет знања, међутим, постоје значајне разлике у оквиру ових стадијума у различитим образовним системима. Између стицања образовања у Србији и стицања образовања у некој развијеној европској земљи стоји јаз који нас одваја већ годинама. Размишљам како није одувек било тако: истражујући о овој теми, чух како је некадашње југословенско образовање ишло у корак са Европом, чак и неки корак испред ње. Где смо се изгубили у три-четири деценије? Не вреди плакати над просутим млеком, каже мудри српски народ, већ ваља тражити пута, каже мој младалачки ентузијазам. Кренути ваља најпре од себе. Од многобројних проблема у школству, које сам искусила и  о којима сам истражујући читала и слушала, уочавам: огранизацију школског дана, обимно градиво и мањак часова, недостатак практичне наставе у стручним школама, квантитативно мерење знања од најранијих разреда, те проблем мотивације и демотивације ученика.

Организација школског дана

Прво жариште је неадекватно осмишљен школски дан. Српски средњошколци  испуњавају напоран распоред редовних и додатних часова, вежби у стручним школама. Школовање је напоран и истрајан посао који захтева озбиљан рад код куће како би се достигли одликашки циљеви илити напредни ниво стандарда постигнућа ученика. Напоран распоред “расцветава” стрес и притисак, онемогућава ученицима продуктивност и концентрацију. И даље постоје две смене: прва и друга, међутим, у неким школама се јавља и неформална међусмена услед преоптерећености распореда. То је проблематичан организациони избор у немогућим условима са огромним бројем група, часова, предмета, од којих су неки изборни, будимо искрени, потпуно дискутабилне вредности за ученика, а са реалним оптерећењем у распореду и настави. И тако се умањује функционалност целог дана. Треба истаћи да ученици често бирају лаке изборне предмете како би растеретили обавезе према школи, а то сигурно јесте практичан, али не и сврсисходан образовни стандард.

Школски одмори  не трају довољно дуго, најчешће је то један велики одмор који у просеку траје 15 минута и неколицина кратких одмора од пет минута, колико треба да се премости од тачке А до тачке Б. Треба нам уравнотежен распоред са истински важним обавезним предметима, избалансирано распоређеним према обиму и тежини градива, тако и према претходно процењеној потреби броја часова на седмичном нивоу. Не треба нам премошћавање. Ничега. Финци 45 минута часа прате са 15 минута неопходног одмора, Французи имају паузу за ручак од 90 минута у четири радна дана, Шпанци чак 120 за породични ручак!

Наставни план и програм

Нерешива једначина са две познате – огромно градиво у малом броју часова! Последица – сви пате од хроничног недостатка времена. Од ученика се очекује да, пратећи план и програм, одговоре на често високе захтеве, а од наставника да испоштују план у целости, па и ако у томе успевају, то чине брзо и на уштрб функционалног знања, увежбавања, обнављања, систематизовања и проверавања постигнућа својих ученика. Обимно градиво никако не значи и боље образовање. Хваљени Финци су уградили “less is more“ систем у коме се важна знања обнављају не допуштајући заборављање. Моји вршњаци сведоче да, и поред уложеног труда, не успевају да остваре жељене резултате, а као главни проблем истичу преобимно градиво које изучавају у оквиру предмета груписаних у току  једне школске године.  Иако у већини европских земаља ученици не бирају предмете, него је фокус стављен на десетак предмета, у нашем систему тај број се заједно са изборним предметима пење до 17, чак и 20! Иновације су добродошле, нпр. пројектна настава, која  је сјајна замисао, онако како рецимо Данци раде – једна тема се обрађује са становишта различитих предмета, али је са овако разуђеним програмом, преоптерећеним распоредом и демотивисаним ученицима чешће напор него задовољство учења. Наставници се пак жале на недовољан број часова како би постигли да квалитетно ураде прописано. У разговору са ментором сазнајем да се налазимо на зачељу по броју часова матерњег језика у Европи, чак и на Балкану: француски образовни курикулум прописује 12 часова, у Немачкој и Грчкој девет, у Шведској осам, у Словенији седам итд. Програм је такав, тврди професорка, ако се имају постићи прописани стандарди и исходи учења у огромним одељењима, број часова је недовољан, може се испредавати, али не и ваљано утврдити, увежбати и систематизовати, што је неопходан предуслов проверљивости исхода. Сличан однос важи и за математику, други базични предмет који се полаже на државној матури! Анкетирајући наставнике и ученике, дошла сам до поражавајућег резултата – готово сви мисле да је наставни план и програм преобиман. А замишљени идеал у коме би се само у школи учило, без обимних или било каквих домаћих задатака, као у Холандији и Финској, од нас је космички далеко! Ниједна моја петица није заслужена без  значајног труда код куће! Дакле, свака ваљана реформа, закључак је очигледан, мора кренути од наставног плана и програма.

Савремено доба донело је “знање на клик”, стога главни задатак одраслих у постављању својих потомака на ноге јесте учити их размишљању, техникама самосталног учења, мотивисати их да уче, инспирисати жеђ за знањем и постављањем високих животних циљева, укључујући образовне. Знање мора бити продуктивно, а настава се базира на непрестаном предавању и оцењивању обимног градива које не даје функционално знање. Недостаје времена за светле примере: пројектну наставу, тимски рад, такмичења, конкурсе, секције и уопште за ваннаставне активности. У распоред је немогуће уметнути те часове. Ретко ко има и времена и жеље да изађе из оквира редовног распореда. Систем почива на “упросечивању”, укалупљивању, фокусира се на просечне и исподпросечне, проблематичне. Одликаши могу сами, мисли систем… Недостаје афирмисање узорних људи, чини се да се сви губе у просеку, и наши сјајни ученици и сјајни наставници. Систем их не препознаје или намерно не види. Онда самоподстицај, самоохрабривање постају пресудни, индивидуална мерила вредности која изграђујемо независно од система, а не би требало да је тако. Систем не сме да поједе своју најбољу децу.

Недостатак практичног дела у средњим стручним школама

Практични део још увек није једнако битан као теоријски, што је проблематично, јер само теоријско знање не може оспособити ученике за будући посао. „Пракса увек мора бити грађена на доброј теорији“, рекао је Да Винчи, и ја се са тим слажем, али теорија без довољно праксе никако не може пружити интегрално образовање ученицима у стручним школама. Број часова практичне наставе није мали, али треба редефинисати и облике и начине рада, размислити о функционалности и свсисходности наставе, ставити ученика у приближно реално радно окружење и омогућити будућим економистима, аутоелектричарима, фармацеутским техничарима, машинцима, куварима и другима да се припреме за излазак у стварни живот и лакше се у њему снађу.

Оцењивање од најранијих разреда

Оцена је кључна мотивација и учи се, нажалост, за оцену. Малим школарацима  тешко пада полазак у школу, а узрок томе јесте оцењивање које почиње од најранијих година и које им  отпочетка улива страх. Деца се рангирају у периоду када им ставови и погледи нису довољно развијени, а то је погрешно. Оцењивањем се доводе у стање стреса, често се осећају мање вредним од школских другова, а све то има директан утицај на формирање личности. Деца тек откривају чари образовања, шта их посебно занима, шта би волели највише да изучавају, упознају чудесан свет образовања. Треба им приближити школу, учинити да је заволе, да је се не плаше, да је школа место сусрета, знања и дружења, а не одмах рећи “то је лоше, то је јединица, двојка, то не знаш”. Рангирањем у првим разредима ученик се демотивише и онемогућава се обликовање пријатне атмосфере која би допринела стварању средине пожељне за учење. Рангирање и селекција се морају у нижим разредима спроводити са довољно суптилности како не би ученика одвратили од дуготрајног и истрајног процеса стицања образовања. Оцена треба да буде мерило знања, али касније. Образовање не сме да буде морање, већ жеља да од једне празне свеске годинама испишемо читаву књигу и да нам се на тај начин прошире видици и отворе нови путеви.

Мотивација и демотивација ученика

Много пута сам себе питала шта ме мотивише да учим, и компликовани одговор прилично је једноставан: радозналост,  вера у моћ знања, уграђивање образовања у лични раст, свест о неопходности стручности за савестан и одговоран рад у будућности. Кључна мотивација је унутарња, припада личном капацитету и индивидуално постављеним стандардима. Спољашња мотивација јесте добра оцена, похвала или неки други вид награде, као доказ о успешности, наравно и циљ да се упишу студије. Такође, спољашња мотивација долази и од оних изузетних наставника који светле како бисмо ми видели. Но и то су капацитети и савест узорних појединаца.  У директном контакту са својим вршњацима сазнајем да је готово искључива мотивација оцена или чак да мотивацију уопште немају, него се по инерцији задовољавају захтеви који неминовно морају бити испуњени због универзитетског образовања, а конкуренција је велика.  Са друге стране,    пречесто је довољна оцена мотивација како би се стекао услов за завршетак разреда. Поражавајуће је колико ученика тежи том минимуму. Дакле, мотивација није вредновање образовања и личног напретка, него достизање одговарајуће оцене као бода. Кривица само делимично припада ученику, остатак припада систему. „Ученици су демотивисани, или је тачније – погрешно мотивисани. И док постоји државни курикулум образовања, недостаје онај појединачни који нужно произилази из општег вредносног система. Огроман је и толико лако уочљив раскорак између замишљеног идеала у систему образовања и реалитета у српским учионицама и главама српских ученика. Постоји трагични раскорак између високих стандарда у систему и врло ниско постављених стандарда  појединца. Наш ученик претпоставља сналажење над образовањем, не види јасан циљ преданог рада и не вреднују образовање као део успеха и човековог интегритета. Иако му је читава светска библиотека доступна на клик, никако да кликне изнад  забавне или малограђанске употребе интернета, односно друштвених мрежа. Духовно отупљују, а тражи се интелектуална оштрина! Различитим начинима  и садржајима друштво духовно деградира младо биће, а онда се од наставника строго захтева да га уцели и исцели. Прелазна оцена омогућује завршетак средње школе, али да ли омогућује иоле стручно образованог појединца? Да ли се заиста прва помоћ може научити за два? А данас је лакше него икада раније добити довољан два. Наставник се, са друге стране осећа притиснутим јер се огроман терет одговорности сваљује искључиво на њега – мора тражити решење и за проблеме које уопште није узроковао, нити његова настава, нити школа чак. Бирократизација школе додатно је удаљила наставнике од суштине позива – наставе. Квалитет образовања не мери се по броју страница написаних извештаја, него по резултатима и знању. Уз то српско образовање личи на старицу која непрестано иде на фејслифтинг како би била у тренду! Корените промене крећу од корена, а мени се чини да оне нису у школи, него у колективно оболелом друштвеном организму, а ако тражимо почетак у школској реформи, он је у крупном залогају, а то је ово што си ти навела, никаква инстант решења, препоруке и обуке”, речи су мог ментора.

Посебна прича је неправедно оцењивање, неједнак и непрофесионалан однос појединих наставника, па и система, према појединим ученицима, високи захтеви који стварају осећај несигурности и страха од недостатка времена, као и разни облици протекције, јавна тајна нашег друштва, често за најлошије, јер најбољима протекција није ни потребна, стварају неправедна ограничења. Чини се да систем највише труда и напора улаже у оне који га не поштују и који га узурпирају – у ученике проблематичног понашања, лење, незаинтересоване, тражећи непрестано нове видове подршке да се такав појединац приведе прелазној оцени. Одликаши остају по страни.  Корен проблема је јако дубок и не може се тако лако решити, потребно је мењати свест и завладале критеријуме у народу.

Решење је – погледати узорне! Системи европских земаља попут Финске, Норвешке, Немачке, Швајцарске, Холандије итд., могу пружити пример. Али не на начин пуког преписивања, него прилагођавања нашим условима и потребама. О Финцима се већ дуго похвално говори. Према ПИСА истраживању рангирају се међу најбољим земљама света.  Срж образовања у Финској јесте да имају јасне циљеве и исходе учења, имамо их начелно и у српском образовању, али нешто у изведби не штима.  У Финској школски дан не траје дуго, али је максимално и функционално искоришћен, одмори у току једног дана трају око 75 минута, високо се вреднује посвећеност и одговорност ученика, те рад наставника као најобразованијих и најпоштованијих чинилаца система, а цело образовање је усмерено ка разумевању и развоју, а не ка оцењивању и процени.  Њихов систем карактерише и низак ниво стреса, што је веома повољан утицај у развоју личности, па се ретко дешава да мотивација за учење изостане. Видех једног финског наставника математике као говори да се труде да своје ученике уче срећи! После почетног фрапирања, освестих да ја јесам срећна када учим и освешћујем свој напредак. Али ја сам rara avis и можда би ме неки моји школски другови прекорно погледали. Није то масовна слика, та школска срећа. А могла би бити када би се обновио систем вредности у коме се образовање и рад високо вреднују, у коме се доживљавају као срећан посао, срећан процес и тако сигурно воде уживању у раду.

ПИСА тестирање се спроводи у целом свету на сваке три године. Српски ђаци се у односу на своје вршњаке широм света до сада нису рангирани баш најбоље, а према подацима из  2012.  године  Србија се нашла на 43. месту од 65. учесника. ПИСА проверава функционална знања, стога је резултат забрињавајућ.

У развијеним земљама се предвиђа да ће у скоријој будућности технологија и иновације променити досадашњи модел учења и начин предавања, а Србија треба да пређе дуг и тежак пут да би се ово чак узело у оптицај. Често је оправдање за спори напредак реформисања просвете у Србији новац. По мом мишљењу, новац јесте неизоставни фактор, али није пресудан, што потврђују системи неких економски стабилних земаља чији системи нису на самом врху. Ни онај многопоштовани фински наставник, ни наши наставници ентузијасти нису најплаћенији. Квалитетан, вредан и квалификован кадар је решење. Образовање је кључ иако „образовање је скупо, али је незнање још скупље“  (Клаус Мозер).

Ноћи теку као огромне, хладне и мирне реке у које се моје мисли сливају и попут таласа праве мале осцилације. У мени је дубоко укорењена вера да ће у Србији једног дана младима, који у свет образовања крећу ситним корацима са уских сокака, бити омогућено образовање на нивоу једне просветно развијене европске земље. Само на тај начин можемо као народ напредовати културолошки, научно, цивилизацијски… Мени, као једној обичној матуранткињи остаје да верујем да образовање  може бити потпуније, функционалније и лепше. Можда и ја једног дана будем део неког огромног тима који ће се заједничким снагама борити да такве услове обезбеди и реализује на корист свом народу, где ће постојати гаранција за изузетност.

Ученица: Кристина Гојковић

Ментор: Сања Перовановић