Zahvaljujem na ovakvom predstavljanju i stavovima koje ste podelili. Veliko mi je zadovljstvo da budem ovde večeras. Pre svega želim da institutu Brojgel čestitam desetogodišnjicu uspešnog usmeravanja i vođenja ekonomske debate u Evropi. Veoma mi je drago da je moja domovina, Poljska, jedna od osnivača ovog nezavisnog instituta. Čestitam vam još jednom sa željom da nastavite da nižete uspehe.

Počeću jednim priznanjem o svojoj ekscentričnosti, ili makar političkoj ekstravaganciji: veoma sam ponosan na Evropu i srećan što sam rođen baš na ovom kontinentu. Za razliku od današnjih radikala, beskrajno ogorčenih intelektualaca i spoljnih protivnika Evropske unije, ja i dalje Evropu vidim kao najbolje mesto na svetu. Spreman sam čak i na kritiku savremenih i progresivnih političara i mislilaca zbog odanosti liberalnoj demokratiji, slobodnom tržištu i političkoj filozofiji koja se zasniva na zdravom razumu i umerenosti. Ovo znači i spremnost da se Evropa očuva onakva kakva je danas, sa svim njenim problemima; „dekadentna Evropa”, kako je nazivaju njeni neprijatelji, bez snažne ideologije, sa raznovrsnim elementima teškim za upravljanje, sa njenim neprestanim pregovorima, baš kao u grčkim polisima koji vode međusobne rasprave čak i pred pretnjom Persijanaca.

Evropa svakako nije najbolja od mogućih svetova, ali je svakako jedan od najboljih koji postoje i, prema mom mišljenju, najbolji je od svih koje je čovečanstvo videlo kroz istoriju. Evropa je relativno bezbedna i napredna i poštuje vladavinu zakona i prava pojedinaca. Siromašnima pruža pomoć, univerzalno obrazovanje i medicinsku negu. Nismo savršeni ali smo bolji od svih drugih. Evropa je pronašla i način da konflikte i nasilje zameni dijalogom i konsenzusom.

Ono što me čini ponosnim jeste i činjenica da je Evropa jedino mesto na svetu na kom se prema ideji solidarnosti odnosi kao prema najvišem političkom načelu, čak kao prema svrsi njenog postojanja. Današnje nesuglasice o tome na koji način solidarnost primeneti u praksi, naročito u kontekstu izbeglica, pokazuju nam da smo daleko od savršenstva, ali da ovoj ideji pristupamo sa ozbiljnošću.

Nije li ovo dovoljno da se stane u odbranu Evrope? Evropu treba braniti ovde i sada jer ona postoji u sadašnjosti a ne u idealima i vizijama ekstremnih evropskih ideologija. Svi znamo da ideje što bolje zvuče, to je njihov destruktivni potencijal veći. Ovo se naročito odnosi na ideju o napretku. Kao istoričar i čovek sa bolnim ličnim iskustvom ideoloških eksperimenata, budući da sam prvu polovinu života proživeo u komunističkom režimu, u ovo sam veoma čvrsto uveren.

Život me je naučio i da su vrednosti važnije od ideologija, dak je realistični pragmatizam važniji od utopijskih vizija. Zato danas, suočeni sa različitim krizama i pretnjama, predlažem da odbacimo revolucionarna razmišljanja i razmislimo o tome kako da Uniju ojačamo u njenom postojećem okviru.

Kad smo kod toga, prisetimo se Evropske unije pre deset godina, kada je institut Brojgel započeo sa radom. U septembru 2005. Unija se zatekla u dubokoj političkoj krizi nakon što su glasači u Francuskoj i Holandiji odbili usvajanje Ustavnog ugovora. Period ustavne pometnje je završen četiri godine kasnije konačnim ratifikovanjem Lisabonskog ugovora. Zašto su protraćene sve te godine? Ja verujem zbog toga što je evropski projekat preduboko zalutao u sanjarenjima i udaljio se od stvarnog života.

Danas su rizici u Evropi brojniji nego pre deset godina. Zato je neophodno da ih pravilno procenimo ali da ih nadasve sagledamo u njihovim realnim razmerama. Uprkos glasnim opomenama, problemi po sebi ne podrazumevaju da će se katastrofa danas ili sutra i dogoditi. Ne smemo podleći histeriji niti verovati lažnim obećanjima trećeg puta ili novog poretka jer bi nas to moglo dovesti do ivice katastrofe.

Umesto revolucionarnih misli i iznenadnih sistemskih promena (recimo velikih promena u ugovorima) trebalo bi da koristimo svaku priliku da unapredimo i popravimo postojeći sistem. Što je najvažnije, trebalo bi da sa čvšćom rešenošću i većim angažmanom pokušamo da primenimo pravila i načela koja postoje. Primena pravila bi nam pomogla da izbegnemo mnogobrojne probleme sa kojima je suočena evrozona kao i one koji proističu iz migracijskih pritisaka. Aktivnosti koje se sprovode korak po korak prdstavljuju dobru evropsku tradiciju. Zato ja više volim evoluciju od revolucije jer je naša zajednica izgrađena upravo na taj način. Razumem ljude koji su nestrpljivi, ali pogledajmo stvari iz pravog ugla. U poređenju sa dolarom, saveznom valutom koja je u upotrebi više od 200 godina, evro je valuta suvernih nacija koja je stara samo 16 godina. Zato je ovaj projekat daleko zahtevniji i od svih traži mnogo više strpljenja.

Kako unaprediti ekonomsku i monetarnu uniju? Karike koje nedostaju da bi se realizovala ova ideja su izložene u izveštaju pet predsednika evropskih institucija. Večeras ću napomenuti tri ključna elementa koja zahtevaju posebnu pažnju. To su: adekvatna šema osiguranja depozita, unija tržišta kapitala i sistem organa za konkurentnost u evrozoni. Ovo su logični koraci u evoluciji evropske monetarne unije i prema mom mišljenju politički su verovatniji od izmena ugovora, premda su daleko od jednostavnih promena.

Počeću od zajedničke šeme osiguranja depozita koja će upotpuniti bankarsku uniju i učiniti je kompatibilnijom sa monetarnom unijom. Budući da smo večeras u društvu istaknutih ekonomista, neću se pretvarati da znam više o prednostima pomenute šeme od njih. Zato ću se uzdržati od detaljnog objašnjavanja. Ali mi dozvolite kao političaru da sa vama podelim jednu političku prednost koju donosi reforma monetarne unije. Koliko god da se reforme čine teškima, one ne zahtevaju izmene ugovora. Svestan sam da se neki političari, ne samo u Nemačkoj, ne bi složili sa mnom, ali oni u svojim tvrdnjama ili preteruju ili im one služe kao izgovor da izbegnu promene. Pravni savet je jasan po ovom pitanju. Uvođenje evropske šeme osiguranja depozita je u skladu sa postojećim pravnim okvirom. Zato pre nego uvedemo ambicioznije promene, da probamo prvo sa ovim. Pretpostavljam da bi se mnogi ekonomisti složili da bi uvođenje zajedničke šeme osiguranja depozita osnažilo monetarnu uniju. I to ne samo zbog toga što bi ona pomogla da se spreče neželjene situacije kojima smo svedočili ispred banaka i bankomata u Grčkoj početkom godine.

Ukoliko neko nije uveren u ovo, ja ga pozivam da proputuje Evropom i proveri koje su šanse da se proces ratifikacije izmena ugovora odigra harmonično. Kladim se nikakve. Zato hajde da probamo da uvedemo političke promene koje su istovremeno realne i ambiciozne. Izvinjavam se zbog pojednostavljivanja ali bolje je išta nego ništa i ja sam uveren da se realne političke prepreke, poput moralnih pretnji, mogu prevazići obazrivim osmišljavanjem sistema.

Još jedan evolutivni korak ka finansijskoj uniji je uspostavljanje jedinstvenog evropskog tržišta kapitala. Nema potrebe ovde večeras navoditi razloge da bismo dokazali da je integrisano tržište kapitala ključno za bolje funkcionisanje jedinstvene valute.

Na kraju, želim da se osvrnem na još jednu ideju koja je razvijena ovde u Brojgelu, odnosno ideju o sistemu nezavisnih saveta za konkurentnost u evrozoni. Odstupanja u konkurentnosti između zemalja evrozone u velikoj meri su doprinela nedavnoj krizi te i dalje predstavljaju ozbiljan problem. Zato nam za rešavanje ovog problema treba novi pristup u svakoj državi pojedinačno ali i na nivou Evrope.

Iskoristio bih ovu priliku da pozovem ministre finansija, koji rade na sprovođenju izveštaja pet predsednika, da ubrzaju rad na razvoju koncepata o kojima sam upravo govorio. Monetarna unija se može reformisati i taj zadatak je na državama članicama.

Večeras molim za pragmatizam i umerenost. Upravo ovim načelima bi trebalo da se rukovodimo pri rešavanju još jednog izazova sa kojim se Evropa suočava: sa ogromnim i sve većim brojem izbeglica. Zemlje EU neće menjati svoje migratorne politike preko noći. Naš stav prema izbeglicama jeste izraz evropske solidarnosti. Zemlje koje nisu neposredno pogođene krizom, ali su u prošlosti naučile šta znači solidarnost EU, trebalo bi da solidarnost pokažu onima kojima je potrebna. Paradoksalno je da je solidarnost potrebna najvećim državama u Evropi poput Nemačke i Italije.

Istovremeno bi trebalo da jačanjem granica i ponovnim preuzimanjem kontrole nad kontinentom od krijumčara i ubica rešimo problem nekontrolisanih migracija. Nedopustivo je da se Evropa podeli na one koji zagovaraju suzbijanje migracija, čiji je simbol mađarska ograda, i na one koji zagovaraju potpunu otvorenost koju određeni političari plasiraju kao politiku otvorenih vrata i prozora.

Danas pozivam sve lidere EU da udvostruče napore kada je u pitanju solidarnost sa članicama koje su suočene sa nezapamćenim talasom migracija. Preuzimanje većeg broja izbeglica je značajan gest solidarnosti, ali nije jedini. I od evropskih institucija se zahteva ulaganje ogromnog napora. Humanitarni napori za kontrolu migracijskih tokova će zahtevati daleko veći angažman Evrope. Ovo znači i veće troškove. Kada pričamo o novim prihvatnim centrima, boljoj zaštiti granica ili razvojnoj pomoći zeljama izvan EU, potrebno je mnogo više novca. Konsultacije koje sam proteklih dana održao sa liderima ulivaju poverenje. Saradnja sa trećim zemljama je ključna za rešavanje ovog pitanja. Zato planiram posetu Turskoj i organizaciju samita o migracijama na Malti sa afričkim zemljama. No, ne zavaravajmo se da u rukama imamo čarobni štapić koji će rešiti problem. Trenutni talas migracija nije slučajni incident već početak proterivanja ljudi, što samo znači da ćemo sa ovim problemom morati da se nosimo i u godinama pred nama. Zato je važno da ne okrivljujemo jedni druge. Osim toga, ne treba da se stidimo naših osećanja. Saosećanje je jedna od osnova solidarnosti, ali da bismo mogli da pomognemo drugima, sami moramo biti pragmatični. Sada smo suočeni sa tipičnom političkom dilemom, a to je konflikt između zaštite granica i solidarnosti sa izbeglicama. Vođenje mudre politike ne znači izbor između ova dva, već pomirenje ta dva izbora. Pragmatizam u ovom slučaju treba da bude prva zapovest.

Iskustvo me je naučilo da budem nepopravljivo sumnjičav prema političarima koji naivnima prodaju iluzije. Ja sam odrastao uz posledice takve politike. Politikom se bavim 25 godina i uveravam vas da je ovo trenutak kada će ekstremne političke opcije traćiti vaše vreme davanjem obećanja koja ne mogu da ispune. Pritom mislim na populističke partije koje evrozonu nazivaju „klopkom” i zagovaraju opozivanje reformi koje su Evropi neophodne, kao i na one partije koje obećavaju da će sprečiti migracije i govore svojim glasačima da će, ako ih izaberu, učiniti da postanu nezavisni od ostatka sveta.

Demokratski kapitalizam je i dalje najbolji oblik organizovanja privrede zato što – za razliku od rigidnih ideologija – ne zakazuje u teškim trenucima već se prilagođava okolini. Najbolji dokaz za ovo je jedinstveno iskustvo moje zemlje i uspeh u poslednjih 25 godina prilikom čega su preduzimane mere koje su vodile pomirenju demokratskog kapitalizma i solidarnosti. Molim vas da ne zaboravimo da smo izašli iz mnogo veće krize nego što je ona u Grčkoj. (Ja svemu pristupam sa praktične a ne sa teorijske strane).

Pragmatično rukovodstvo u Evropi, kako u pojedinačnim državama tako i na nivou evropskih institucija, treba da se usredsredi na nalaženje praktičnih rešenja. Problemi sa kojima se u ovom trenutku suočavamo mogu se prevazići samo pod uslovom da ne postanu izgovor da se Evropa okrene naglavačke. Međusobna lojalnost i solidarnost su jednako važne i među akterima u Evropi.

Po svakom od pitanja na današnjem dnevnom redu se već preduzimaju mere: po pitanju migracija, krize u Grčkoj, rata u Ukrajini, terorizma, kao i po pitanju mogućnosti da Ujedinjeno Kraljevstvo izađe iz evrozone. Rezultati će biti pozitivni samo ako budemo lojalni i ujedinjeni. Problemi traju duže nego što bismo to želeli, ali to nije razlog da se evropska načela dovedu u pitanje.

Kada mislimo o Evropi moramo biti pažljivi i strpljivi. Moramo da je zaštitimo ne samo od spoljnih pretnji, već i od izazova koji dolaze iznutra, a pozivaju na revolucionarne i korenite promene. Evropska unija mora da se prilagodi i poboljša, i na tome mora da radi neprekidno, ali ni u kom slučaju se ne smeju narušiti suština Evrope ili političke i zakonske norme Evropske unije. Citiraću Edmunda Burka koji je rekao: Strpljenjem ćemo u ovim vremenima postići daleko više nego silom.

Hvala.