„Gde ti je tata?“ Ili: „Gde je doktor?“ Pa, ja sam doktor. I onda začuđena lica: „Vi ste doktor?“
Ovo su samo neka od pitanja sa kojima se Subotičanka Jasmina Šarčević, doktorka veterinarske medicine, suočavala na početku svoje karijere.
Ona je danas preduzetnica, vlasnica veterinarske ambulante “Viva” koja uspešno posluje sada već više od 10 godina. Ali, put do tog uspeha nije bio ni brz ni lak.
Da će veterina biti njen životni poziv u pravom smislu te reči, Jasmina je znala još kao mala devojčica.
„Ne bih mogla da radim neki drugi posao, meni je ovo u krvi. Od trećeg razreda osnovne škole sam znala da ću ovim poslom da se bavim. Odrasla sam na salašu, stalno sam bila među životinjama, i od tada je ta ljubav prema životinjama kod mene stalno prisutna”.
Veterinu je diplomirala 2011. godine na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, na Departmanu za veterinarsku medicinu. I još tokom studiranja je na svojoj koži osetila šta znače rodni stereotipi, pa je tako njena stručnost neretko bila pod uvećanom lupom samo zato što je žena. Jer, u našem društvu veterina se i dalje doživljava kao “muški posao”. Ili, drugačije rečeno, kao “posao koji nije za žene”.
A onda su usledile godine i godine dokazivanja.
Nakon završetka osnovnih studija koje – kada je veterinarska medicina u pitanju – traju 6 godina, najpre je trebalo obaviti jednogodišnji pripravnički staž, posle čega se stiče pravo na polaganje veoma zahtevnog stručnog državnog ispita. Jasmina je uspešno savladala i te prepreke da bi potom radila kao veterinarka u više različitih subotičkih ambulanti. A onda je 2021. otvorila svoju privatnu praksu. Ulazak u preduzetničke vode usledio je nakon molbe njene tada trogodišnje ćerke, koja je želela da “mama radi od kuće”.
I tu se, kada su žene u pitanju, samo od sebe nameće još jedno pitanje: kako uspeva da balansira između poslovnih obaveza i porodičnog života, tim pre što se radi o profesiji koja podrazumeva dostupnost 24 sata dnevno?
“Pa, na vratima ambulante je istaknuto radno vreme, ali…” kaže Jasmina.
Budući da se opredelila za takozvanu malu praksu koja obuhvata lečenje kućnih ljubimaca, dodaje Jelena na ono “ali”, njihovim vlasnicima izlazi u susret i kada je radno vreme ordinacije uveliko završeno.
Neizmerna ljubav prema životinjama i još više sposobnost empatije sa vlasnicima kućnih ljubimaca koji dolaze i zabrinuti i uplašeni za njihov život doprineli su tome da Jelena danas ima stalne “pacijente” i nove mušterije koje dolaze po preporuci jer – “dobar glas se daleko čuje”.
A kao nagrada, posebna joj je satisfakcija kada ishod lečenja bude pozitivan. Tako su u njenu ambulantu nedavno ušetale komšije, doseljenici iz Slovačke, sa čivavom starom 13 godina da bi je uspavali jer joj je pre 8 godina na jednoj klinici, nakon niza analiza, dijagnostikovan tumor.
„Pregledala sam je i ustanovila da pas nema tumor, već kilu tj. herniju. Rekla sam im da joj daju šansu, da je operišem. Pogledali su me sa nepoverenjem jer su njima rekli da je to tumor koji se ne može operisati, radili su rentgen, ultrazvuk, razne analize, i sad su došli u Suboticu, u jednu malu veterinarsku ambulantu gde im predlažu operaciju psa, na šta su na kraju pristali. Kada sam ’otvorila’ psa, videla sam da je bila kila, samo sam vratila nazad crevo koje je izašlo, i zašila. Eno je, živa i zdrava, trčkara po kući i dvorištu, a njeni vlasnici su prezadovoljni“, priseća se Jasmina uz osmeh.
Žene se i dalje teže odlučuju za ovaj poziv
U Subotici ima malo veterinarki koje se u praksi bave životinjama, a ako se žene i odluče da studiraju taj izuzetno zahtevan fakultet, nakon njegovog završetka, kaže Jasmina, usmeravaju se pre u pravcu bavljenja komercijalom – prodajom hrane i distribucijom lekova. Pa ipak, njeno je mišljenje da se za veterinu ne može reći niti da je “muško” niti da je “žensko zanimanje”, već je najbitnije “da imaš petlju”:
„I to jako dobru petlju zato što je velika odgovornost baviti se ovim poslom. Ljudi vole svoje ljubimce, oni su članovi njihove porodice i ako bilo šta uradiš kako ne treba, to se odmah pročuje”.
Nakon godina i godina prakse, Jasmina danas uspešno i sa samopouzdanjem izvodi i hirurške intervencije, što je veština koju malo koji veterinar poseduje.
„Da biste se bavili hirurgijom, ključni su umešnost i strpljenje. Ja volim hirurgiju zato što imam strpljenja, a sada već imam i iskustva. Ranije nisam smela da prihvatim, na primer, carski rez velikog psa, ali smo nedavno, eto, imali i takve intervencije.”
Uprkos svim poteškoćama i izazovima koje sa sobom nosi veterinarska medicina, ona ohrabruje mlade da se opredele za ovaj poziv, a za njih ima i poseban senzibilitet, tim pre što je kao mlada veterinarka, na početku svoje karijere, bila više prepuštena sama sebi.
Vrata njene ambulante su zato danas uvek otvorena za one koji imaju iskrenu želju da se bave ovim pozivom i nauče posao u praksi.
***
Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji pridružuje se globalnom pokretu u obeležavanju Međunarodnog dana žena, ističući važnost osnaživanja žena i postizanja punog uključivanja i ravnopravnosti polova u svim sferama društva.
Ovaj sadržaj nastao je u koprodukciji sa EU info pointom Novi Sad koji je deo informacione mreže Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji.
Feminizacija profesije i rodni jaz
Prva veterinarska škola u svetu počela je sa radom u francuskom Lionu 1761. godine. Ženama, međutim, nije bilo dozvoljeno da studiraju veterinarsku medicine sve do pred kraj 19. veka.
Prva žena na prostoru bivše Jugoslavije koja je diplomirala veterinarsku medicinu 1934. godine u Zagrebu bila je Jelka Bojkić iz Sremske Mitrovice, inače majka poznatog režisera Dušana Makavejeva.
Danas u svetu 60 posto registrovanih veterinara čine žene, i čak 80 posto studenata veterine. Proces feminizacije profesije koji je u razvijenim zemljama uzeo maha nije, međutim, doneo i ravnopravnost: za isti posao muškarci su bolje plaćeni, češće su vlasnici privatnih praksi, rade manje, tzv. velika praksa je i dalje dominantno rezervisana za muškarce.
