Intervju sa pesnikom Ištvanom Farkašom

Povodom Međunarodnog dana Roma, u organizaciji Evropske kuće Novi Sad, uz podršku Udruženja romskih studenata, predstavljena je nova zbirka poezije Uspavanka za avgust autora Ištvana Farkaša. Pored Farkaša, gost večeri bio je i mladi pisac Aleksandar Jocić. Tokom događaja, Farkaš je govorio o nastanku zbirke, čitao svoje stihove i razgovarao sa publikom.

Ištvan Farkaš je završio Srednju pedagošku školu i apsolvirao na Višoj pedagoškoj školi, ali nikada nije dobio posao u struci. Kroz brojne obuke stekao je znanja za više od trideset različitih zanimanja. Piše na srpskom i mađarskom jeziku. Trenutno je angažovan kao sakupljač sekundarnih sirovina i prodavac časopisa Lice ulice. Zbirku poezije Uspavanka za avgust objavio je Spoken Words kolektiv 2025. godine.

Na početku večeri, prisutni su minutom ćutanja odali počast preminuloj doktorki nauka Mariji Aleksandrović – profesorki romskog i srpskog jezika i književnosti, i izrazili zahvalnost za njen izuzetni društveni doprinos.

Ištvane, vaše je stanovište da Međunarodni dan Roma nije dan za slavlje. Šta on vama znači, kao pesniku i dugogodišnjem aktivisti?

Ištvan Farkaš (IF):
Vrlo rado ću odgovoriti, ali pre toga želim još jednom da pomenem Mariju Aleksandrović. Njena smrt na današnji dan nosi snažnu simboliku. Međunarodni dan Roma nije za slavlje, nije za bančenje, već za motivaciju i naporan rad da se osvesti da se Romi ni po čemu ne razlikuju od drugih građana. Da su jednako vredni, jednako korisni. Ali, u okviru toga, žene se daleko više potiskuju. Daleko više prigušuju. Profesorka Marija Aleksandrović bila je iz prve generacije Romkinja koje su postale svesne potrebe za funkcionalnim obrazovanjem Romkinja. Ona je tu svest pokazala i motivišući sledeće generacije da se obrazuju, ali tako da to mogu primeniti u životu, za poboljšanje svog položaja, položaja svih Roma i svih građana.

Veliki deo vaše zbirke poezije posvećen je Žanet, a njen duh se provlači i kroz pesme u kojima nije imenovana. Ko je Žanet?

IF:
Preciznije pitanje je – šta je Žanet? Ona je jedna konkretna osoba. Jedna osoba koja personifikuje ljubav. Ljubav kao osećanje, kao stanje, kao međuljudski odnosi, kao odnos čoveka prema svetu i sveta prema čoveku, prema živim i neživim bićima, kao i prema idejama. Dakle, Žanet je ljubav, a ljubav je nešto potpuno maglovito – naizgled znamo sve o njoj, a u stvari ne znamo ništa. Jer ljubav je najveći motivator, ali u isto vreme i najveća prepreka, najveća blokada svega što postoji. U stanju je da nas odnese u visine, da nas obasja dugom, ali isto tako da nas baci u ponor i zakopa u mrak.

Različite ljubavi jesu teme vaše zbirke, ali je jasno i da su jezik i forma za vas veoma važni. Kada i kako počinje pesma za vas? Šta se dešava u vama dok stvarate?

IF:
Pisanje je jedan od načina samoizražavanja, ali preko samospoznavanja, pa onda stigne do razotkrivanja sveta, razotkrivanja nas svetu i sveta u nama. Odjek sveta u nama. Mogućnosti da se taj odjek promeni. Mogućnosti da se odjek sveta prema nama promeni.

Kako pišete? Da li obrađujete tekst, kroz tzv. prvu ili drugu ruku – ili sve izlazi u jednom dahu?

IF:
Ranije, dok sam pisao na papiru, a naročito sad kada pišem direktno na društvenim mrežama – sve ide u jednom cugu. Ali rađanje onoga što ću napisati, nalaženje oblika, forme, teme – sve se to zapravo odvija i priprema godinama. Odvija se čitav život.

Poezija je uvek sa vama. Vi ste neprestano u poeziji?

IF:
Zanimljiv momenat – godinama pišem o istoj temi ali drugačije bude osećanje, pa je drugačija i forma pesme. Postoje neke pesme povratnice. Teme povratnice. Snovi povratnici. Trenuci povratnici. I sve to. Opet proživljavam isto, ali iz druge perspektive… To je gledanje u ogledalo. Retrospektiva. Vidim gde sam bio, gde sam sada. Kakav sam bio, kakav sam sada. Ne upoređujem – da li je to bolje ili lošije, samo primećujem da je drugačije. Sve teče. Ne možeš dva puta zagaziti u istu reku – ta kap vode je sad već u moru u koje sam pre godinu dana zagazio.

Uslovi rada umetnika su uvek važna tema. Međutim, vi imate i iskustvo beskućništva pa to pitanje postavljeno vama ima zaista snažan odjek. Gde pišete?

IF:
Potrebni uslovi za pisanje su prostorni, tehnički, vremenski, možda čak i egzistencijalni. Ja zaista pišem svuda. U gradu dok se šetam, na pauzi dok prodajem Lice ulice, na poslu kao noćni čuvar između dva kamiona, u vozu dok idem iz grada u grad… Ranije, kad nije bilo telefona, bilo je teško – zastati na ulici, izvaditi notešić iz džepa, zapisivati po vetru i kiši. A onda ostaje drugi deo – gde to što sam napisao tehnički srediti? Potreban je prostor. Bilo da je to čekaonica železničke stanice ili vila od 72 sobe. Neko okruženje gde te niko neće ometati. Intiman prostor. Privatni ambijent. Potrebna je vidljivost, danju, noću, sijalica. Ili sveća – ako je uopšte imaš.


S obzirom na povod intervjua, Međunarodni dan Roma, pitaćemo vas, šta biste izdvojili kao ključna pitanja romske zajednice danas?

IF:
Prvo što treba da se prepozna, primeti jeste obrazovanje. Svi govore o obrazovanju kao ključu koji menja svet, naročito kada se obraćaju marginalizovanim grupama. Ali u praksi se dešava nešto drugo. To obrazovanje koje se “omogućava” – i nama Romima često je parcijalno i zasnovano na podobnosti, a ne na jednakosti. I to je velika greška. Često se navodi da se stepen obrazovanja Roma povećava poslednjih deset godina. Ali u stvarnosti, zapravo opada poslednjih pet, a niko to ne pominje. Kada pogledamo širu sliku, obrazovanje Roma danas je slabije nego pre trideset ili pedeset godina. Tada se nije govorilo o romskom obrazovanju, već o obrazovanju za sve – pa i za Rome. O jednakim mogućnostima.

Danas imamo ljude sa srednjim školama, fakultetima, čak i sa više diploma koji ne mogu da nađu posao. Ili ako ga dobiju, to je u komunalnim službama, kao čistači ulica. Na tome se mora raditi. Drugi veliki problem je protok informacija. Ne samo o “uspešnim Romima”, već posebno o onima koje društvo zove zapostavljenima. Koji su njihovi stvarni, egzistencijalni problemi? Kako im pristupiti? Na primer, imate inicijative za dodelu stanova romskim porodicama bez krova nad glavom. Ali gde su ti stanovi? Negde daleko, bez javnog prevoza. Nema ni fizičkog ni mentalnog izlaza. I onda nam kažu: budite srećni što ste i to dobili. Pa, ne, nije dovoljno da budemo srećni zbog bilo čega. Vreme je da prestanemo da se zadovoljavamo minimumom.


Šta neromski građani mogu da učine u svakodnevici? Znamo da pitanje nije lako, a možda nije ni fer da vi to iznova objašnjavate… Ipak, kako da svi budemo deo rešenja, a ne deo problema?

IF:
Kako bi me prihvatio, moraš prvo da me upoznaš. A da bi me upoznao, moraš imati potrebu za tim. I to važi za “obe strane”. I ja treba da imam potrebu da dođem kod tebe, da razgovaram, da učestvujem. Ali i ti treba da imaš potrebu da dođeš kod mene, a ne da me pošalješ kući kad pokucam. Stvari menjamo ličnim primerom.

Evo jedne priče. Učestvovao sam na mnogim seminarima o tzv. inkluziji, i to uglavnom kao polaznik. Jednom su me pozvali da budem predavač. Bio sam u programu sa vrlo poznatim imenima, a tema su bili Romi. Na kraju seminara, u anketi, učesnici su mene ocenili kao najboljeg predavača. Nije to toliko važno, ali jeste znakovito jer su me videli kao jednakog. Ali onda je jedan student, želeći da me pohvali, rekao: „Oduševljen sam. Rom – a takav.“ I to me je pogodilo. Nije me uvredio, ali me je dotaklo dublje nego da je rekao da sam loš. Rom – a takav. A kakav to treba da budem? Šta se tu zapravo očekuje? To je pitanje koje svi treba sebi da postavimo.