Milioni ljudi su svake godine primorani da napuste svoje domove i potraže utočište od sukoba, nasilja, kršenja ljudskih prava, progona ili prirodnih katastrofa. Broj prisilno raseljenih je tokom 2015. i 2016. nastavio da raste usled čega su rasle i potrebe za humanitarnom pomoći. Do 84 odsto izbeglica nalazi utočište u zemljama sa niskim i srednjim dohotkom koje su i same suočene sa siromaštvom. Njihov opstanak zavisi od dostupnosti pomoći koju pružaju lokalne zajednice i međunarodne organizacije.

Kao posledica prisilnog raseljavanja, u svetu danas ima preko 65,6 miliona ljudi kojima su potrebni zaštita i pomoć. Ovom cifrom su obuhvaćene izbeglice, interno raseljena lica i tražioci azila. U 2017, broj interno raseljenih usled sukoba iznosi preko 40,3 miliona (izvor: Izveštaj Međunarodnog centra za praćenje raseljenosti za 2016). Broj izbeglica je 22,5 miliona dok tražilaca azila ima 2,8 miliona (izvor: Izveštaj UNHCR-a o globalnim trendovima u 2016). Procenjuje se da je u 2016. bilo 31,1 milion interno raseljenih što zbog sukoba što zbog prirodnih katastrofa; drugim rečima, to znači jedna osoba biva raseljena svake sekunde. Deca ispod 18 godina čine 51 odsto svetske izbegličke populacije, što je najveći postotak u poslednjih 10 godina.

Pronalaženje održivih rešenja za prisilno raseljene predstavlja izazov. Dobrovoljna repatrijacija je poželjno dugotrajno rešenje za izbeglice; velikom broju njih je ovo, međutim, onemogućeno zbog toga što ne postoje politička rešenja za sukobe. Prisilno raseljavanje više nije privremeni fenomen; on traje u proseku 20 godina za izbeglice i preko 10 godina za 90 odsto interno raseljenih.

Interno raseljeni su suočeni i sa problemima zaštite, pristupa skloništu, hrani, vodi i drugim osnovnim uslugama. Izbeglice i interno raseljeni u urbanim područjima se suočavaju sa siromaštvom, nedostatkom psiho-socijalne podrške i teškoćama pri normalizovanju položaja. Nasilje, zlostavljanje i eksploatacija ovih grupa često dostižu vrhunac nakon novih vanrednih situacija.

Svet je svake godine 20. juna usredsređen na stradanje svih ljudi koji su primorani da napuste domove. Svetski dan izbeglica u ovom kontekstu predstavlja značajan događaj još od 2001. kada je Generalna skupština ovaj datum posvetila ovoj populaciji u znak obeležavanja 50. godišnjice Konvencije UN o statusu izbeglica.

Pristup prisilnom raseljavanju zasnovan na razvoju

Evropska komisija je u aprilu 2016. usvojila saopštenje ‘Živeti dostojanstveno: od humanitarne pomoći do samostalnosti. Prisilno raseljavanje i razvoj’, u kom je predstavila novi pristup prisilnom raseljavanju zasnovan na razvoju. Cilj EU je da ojača otpornost raseljenih i njihovih prihvatnih zajednica korišćenjem pristupa u više aktera deluje zajednički od početka krize. Fokus ovog pristupa je na saradnji sa vladama zemalja u kojima raseljeni borave, na nacionalnom i lokalnom nivou, a sa ciljem  postepene ekonomske inkluzije izbeglica i interno raseljenih. Novi pristup, koji se u praksi primenjuje sprovođenjem zajedničkih analiza i osmišljavanjem programa, za cilj ima da iskoristi potencijale izbeglica i interno raseljenih i na taj način im olakša pristup obrazovanju, smeštaju, zemlji, izvorima prihoda i uslugama.

Humanitarni odgovor Evropske unije

Odeljenje EU za civilnu zaštitu i humanitarnu pomoć je u 2016. usmerilo 1.972 miliona evra, odnosno oko 87 odsto svog godišnjeg budžeta, na projekte čiji je cilj pružanje pomoći raseljenima i njihovim prihvatnim zajednicama u 56 zemalja (među kojima su Turska, Grčka, Sirija, Irak i Južni Sudan u samom vrhu). Pomoć je usmerena na:

  • zadovoljavanje najhitnijih potreba ekstremno ugroženih grupa
  • pružanje zaštite i podrške raseljenima tokom raseljenja i prilikom povratka kući
  • jačanje otpornosti rasljenih i rad na tome da se u što većoj meri smanji njihova zavisnost od humanitarne pomoći

Pomoć Komisije utiče na poboljšanje života mnogih: sirijskih izbeglica u Jordanu, Libanu, Turskoj, Iraku i Grčkoj; afganistanskih izbeglica u Iranu i Pakistanu; somalijskih izbeglica u Keniji; izbeglica iz Konga koje su naseljene u regionu Afričkih velikih jezera; palestinskih izbeglica; izbeglica iz Mijanmara na Tajlandu; rohindžanskim izbeglicama u Bangladešu; i izbeglicama naroda Saharavi u Alžiru. Pomoć Komisije je podjednako usmerena i na ugrožena interno raseljena lica, naročito u Siriji, Kolumbiji, Južnom Sudanu, Iraku i Jemenu.

Sredstva Komisije se kanališu kroz organizacije koje pomažu izbeglicama, ugroženim migrantima i interno raseljenima. Najznačajniji partneri Komisije su: UNHCR, Međunarodna organizacija za migracije, Društva srvenog krsta i crvenog polumeseca i nevladine organizacije.

Konačno, Evropska komisija igra važnu ulogu u zagovaranju i pronalaženju trajnih rešenja za izbeglice i interno raseljena lica, naročito u smislu ostvarivanja prava na povratak u njihove zemlje porekla. EU je svesna da je za zadovljavanje potreba izbeglica i interno raseljenih neophodno kombinovati ciljanu humanitarnu pomoć i održivu razvojnu pomoć. Zajedno sa svojim partnerima, EU se zalaže za to da se prepoznaju mogućnosti i prednosti koje pirisilno raseljeni mogu doneti privredi na nacionalnom i lokalnom nivou.