Trgovina ljudima predstavlja savremeni oblik ropstva koji se odvija širom sveta. To je zločin koji pogađa ljude svih godišta, polova i društvenih slojeva. Ova pojava je složena i teško razumljiva, ali je izuzetno važno razumeti je kako bismo mogli pružiti podršku žrtvama i raditi na sprečavanju daljih slučajeva.
U pitanju je fenomen koji je široko rasprostranjen i dešava se u različitim državama i regijama sveta. Osim zemalja koje prolaze kroz političke i ekonomske promene, ugrožene su i zemlje u razvoju, kao i one koje su suočene sa ratom ili posleratnim periodom. Ove zemlje često služe kao mesta porekla ili tranzita za žrtve, dok se ekonomski razvijenije zemlje često pojavljuju kao destinacije za trgovinu ljudima.
Trgovina ljudima se smatra jednom od tri najprofitabilnije kriminalne aktivnosti, uz trgovinu drogom i ilegalnu trgovinu oružjem. O njoj se najčešće govori kao o „visoko profitabilnoj i nisko rizičnoj delatnosti” jer se, s jedne strane, procenjuje da se zarade trgovaca ljudima kreću u rasponu od nekoliko milijardi pa do 60 ili čak 500 milijardi dolara godišnje, a, statistički posmatrano, veoma mali broj njih završi na sudu i bude osuđeno na visoke zatvorske kazne.
Oblici trgovine ljudima su mnogi: seksualna eksploatacija, radna eksploatacija, prinudni brak, prinuda na vršenje krivičnih dela, sajber trafiking, trgovina organima, „lažno usvojenje“ – trgovina decom putem lažnog usvojenja, viseštruka eksploatacija koja podrazumeva različite oblike kao i prinudno prosjačenje koji predstavlja poseban oblik jer su žrtve dominatno deca.
Ne postoje pouzdani i sveobuhvatni podaci o veličini problema trgovine ljudima, ali procene koje daju međunarodne organizacije i neke nacionalne agencije mogu poslužiti kao dobar indikator. Prema procenama Ujedinjenih nacija, 700.000 dece, žena i muškaraca svake godine postaju žrtve trgovine ljudima.
Vlada Srbije je 2012. godine osnovala Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima radi uspostavljanja koordinacije zaštite žrtava trgovine ljudima, a 2019. godine je unutar Centra sa radom počelo i Prihvatilište za smeštaj žrtava trgovine ljudima.
U izveštaju o radu Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima za 2023. godinu navode da je broj prijava na sumnju na trgovinu značajno povećan u 2023. godini u odnosu na prethodne.
Podaci u poslednje tri godine izgledaju ovako:
- godina – 130 prijava
- 2021. godina – 127
- 2022. godina – 138
- 2023. godini čak 168 prijava.
Ovo je, smatraju, u velikoj meri posledica rada na razvoju svesti, pre svega kod profesionalaca koji dolaze u kontakt sa osobama u riziku.
U poslednje 3 godine, Centar je učestvovao u treninzima za skoro 1000 profesionalaca iz oblasti socijalne zaštite, pravosuđa, policije, zdravstva, obrazovanja, nevladinog sektora
U 2023. godini najveći porast prijava došao je iz sistema policije, njih 65 odsto i sistema socijalne zaštite – 53 odsto.
Psihološinja i rukovoditeljka Sigurne ženske kuće u Novom Sadu dr Nada Padejski Šekerović objašnjava kako je otkrivanje žrtava trgovine ljudima veliki izazov zbog složenosti problema.
dr Nada Padejski Šekerović
„Ne možemo očekivati da će žrtva trgovine ljudima doći u Centar za socijalni rad da se požali zbog toga. Žrtve trpe visok strah, čak i ako su izašle iz lanca trgovine ljudima, da će doživeti reviktimizaciju. Sa druge strane, žrtve nemaju poverenja u svet, jer je upravo mehanizam preko kog je trgovina ljudima delovala na žrtve taj da je žrtva kao drvo iz korena iščupano, položeno i ostavljeno da istruli“, objašnjava Padejski Šekerović i dodaje da žrtve trgovine ljudima nakon što izađu iz procesa viktimizacije očekuje dugotrajan proces oporavka.
„Važno je da mi kao društvo, ali i stručnjaci, izađemo iz fenomena trgovine kao slike u kojoj neko žene sa rukama u lancima odvodi negde da bi ih seksualno eksploatisao“.
Padejski Šekerović objašnjava da su u osnovi manipulacije sa žrtvom trgovine nasilja psihološki fenomeni.
„Trgovina ljudima može podrazumevati prisilu, ali ta prisila nastupi nakon psihološke manipulacije da žrtva trgovine ljudima da pristanak na neke aktivnosti. To što je žrtva dala pristanak u početnim fazama vrbovanja ne znači da je žrtva odgovorna za eksploataciju, i naš krivično-zakonodavni sistem je ne smatra odgovornom zbog toga. Nije odgovornost žrtve ako je pristala da uđe u neke aktivnosti koje su se kasnije pokazale da su eksploatacija“.
Načelno gledano, proces trgovine ljudima možemo podeliti u tri faze: vrbovanje, faza transporta i eksploatacije.
Međutim, podaci u Srbiji pokazuju da su poslednjih godina sve češće žrtve koje su eksploatisane na teritoriji Srbiji upravo državljani ove države i da je transnacionalna trgovina sve ređa za građane Srbije.
„Građani Srbije se eksploatišu i van granica države, ali najveći procenat žrtava koji su u Srbiji identifikovane su zapravo građani Srbije i oni se prema nekim podacima eksploatišu najdalje 100 kilometara od svog mesta stanovanja. Interna trgovina ljudima je sve češća i dešava se svuda oko nas,“ ističe Padejski Šekerović.
Psihološkinja podvlači da je potrebno da razbijemo predrasudu da su žrtve trgovine najčešće ljudi koji su u lancima primorani da nešto rade.
„Reč je o zloupotrebi teškog položaja u kojima su se ti ljudi nalazili pre nego što su postali žrtve trgovne ljudima. Zatim su zbog psihološke manipulacije pristali na nešto što se kasnije pokazalo da je eksploatacija“.
Otkrivanje žrtava trgovine ljudima
Kada je u pitanju trgovina ljudima potrebno je pristupiti na individualni način svakoj žrtvi.
Dešava se da se žrtve obrate Centru za socijalni rad sa pitanjima u vezi sa materijalnim davanjima ili nasiljem u porodici. Primenom indikatora za preliminarnu identifikaciju žrtava trgovine ljudima može uspostaviti sumnja da je neko žrtva trgovine ljudima.
Kada žrtva poseti medicinsku ustanovu, lekar može da proceni da li postoji mogućnost da je osoba žrtva ekspolatacije ukoliko osoba ne može da uđe unutra bez pratnje ili neverbalno šalje signale da je njeno ponašanje na neki način kontrolisano.
Nekada se trgovina ljudima otkrije preko drugih policijskih postupaka, a policija ima i usmerene aktivnosti na utvrđivanje trgovaca ili na pružanje pomoći žrtvima.
„Kada žrtva trgovine ljudima dođe do policije, na različite načine, mi moramo u potpunosti slediti brojne pravilnike i procedure kako se postupa u razgovoru sa žrtvom trgovine ljudima zato što je žrtvi urušeno bazično poverenje u samu sebe, druge ljude i u svet u celini. Žrtva ima brojne posledice po mentalno i fizičko zdravlje.“
Padejski Šekerović objašnjava da žrtva ima snažan doživljaj ugrožene bezbednosti i nepoverenja da sistem može da joj pruži podršku.
„Sve vreme dok je trajala eksploatacija, kad je žrtva pokušavala da izađe iz toga šta joj se dešava, trgovci ljudima su se svim silama – fizičkim nasiljem, pretnjama, davanjem psihoaktivnih supstanci trudili da žrtva ostane u lancu, kako bi ona njima donosila zaradu. Žrtva predstavlja samo broj koji treba da donese zaradu. Ona nema svoju ličnost, biće, prava. Zato samo i rekla na početku da bude kao drvo koje je iz korena iščupano. Trgovina ljudima je traumatsko iskustvo koje čupa čoveka iz korena.“
Padejski Šekerović objašnjava da je jako važno da svi stručnjaci budu senzibilisani i da se žrtvi ponudi bezbedan smeštaj, jer ona ne može da se vrati u svoju porodicu, čak i ako ima porodicu koja bi je prihvatila.
„Porodica neće razumeti šta joj se desilo. Moguće je i da će nju da okrivljuju, iako iskustvo trgovine nije odgovornost žrtve. Takođe, žrtva ima intruzivne simptome i ne može da uspostavi redovan ritam dana. Tek treba da usledi period psihološke adaptacije, stabilizacije, reuspostavljanja bazičnih dnevnih rutina i mehanizama“.
Padejski Šekerović dodaje da postoji mogućnost da i porodica bude u riziku od trgovaca, što zavisi od toga u kojoj je fazi istraga i da li su osobe koje su učestvovale u lancu eksploatacije pronađene i pritvorene.
Kako bi se žrtva oporavila potrebna joj je potpuna rehabilitacija.
„Žrtvi je potrebna kontinuirana psihoterapija, ali ne odmah, već kad se stabilizuje i pokaže interesovanje, motivaciju i spremnost. Ona mora da prihvati da nije odgovorna za to što joj se desilo i da je trauma trgovine deo njenog života, a nje nen život. Mora da inkorporira to svoje iskustvo u svoj predhodni život i da kroz psihoterapijski rad prihvati da ona ima traumu, a ne trauma nju“.
Psihološkinja dr Nada Padejski Šekerović dodaje da kroz dugotrajan proces oporavka žrtva može da se vrati na početne nivoe funkcionisanja, ali tokom oporavka mora da ima egzistencijalnu, materijalnu, stručnu, psihološku i podršku svoje okoline.
