Postojanje takvog sukoba potrebno je priznati ako se redovne državne snage suprotstavljaju jednoj ili više naoružanih grupa ili ako se suprotstavljaju dve ili više naoružanih grupa nezavisno od intenziteta sukobljavanja , nivoa organizacije oružanih snaga ili trajanja sukoba.
Direktiva Unije[1] štiti ne samo osobe koje mogu dobiti status izbjeglice već takođe i one koje ne mogu dobiti taj status, ali za koje se opravdano vjeruje da bi, u slučaju vraćanja u njihovu državu porekla ili uobičajenog boravišta, bile izložene stvarnom riziku trpljenja ozbiljne nepravde (režim supsidijarne zaštite).
Ozbiljnom nepravdom se osobito smatraju ozbiljne i individualne pretnje životu ili osobi civila zbog opšteg nasilja u situacijama međunarodnog ili unutrašnjeg oružanog sukoba.
Gvinejski državljanin Diakité je 2008. i 2010.godine zatražio dobijanje međunarodne zaštite u Belgiji, tvrdeći da je bio žrtva činâ nasilja u Gvineji zbog svog sudelovanja u pokretima protesta protiv aktuelne vlasti. Diakitéu je odbijeno odobrenje supsidijarne zaštite jer u Gvineji nije postojao „unutrašnji oružani sukob“ u smislu međunarodnog humanitarnog prava.
U tim okolnostima Conseil d’État (Belgija) obratio se Sudu i postavio pitanje treba li pojam „unutarašnjeg oružanog sukoba“ propisan Direktivom, tumačiti na autonoman način u odnosu na definiciju koja postoji u međunarodnom humanitarnom pravu i, u slučaju pozitivnog odgovora, koji su kriterijumi prema kojima se taj pojam treba proceniti.
Kada je reč o pitanju treba li postojanje unutrašnjeg oružanog sukoba tumačiti na temelju kriterijuma uspostavljenih međunarodnim humanitarnim pravom, Sud navodi da je pojam „unutrašnjeg oružanog sukoba“ svojstven za Direktivu i nema neposredan odraz u međunarodnom humanitarnom pravu koje poznaje samo „oružane sukobe koji nemaju međunarodni karakter“. Osim toga, režim supsidijarne zaštite nije predviđen u međunarodnom humanitarnom pravu koje ne utvrđuje situacije u kojima je takva zaštita nužna i uspostavlja mehanizme zaštite koji su jasno odvojeni od onih iz Direktive. Dalje, međunarodno humanitarno pravo je vrlo usko povezano s međunarodnim kaznenim pravom, dok takva veza nije svojstvena mehanizmu zaštite predviđenom u Direktivi. Sud zaključuje da pojam „unutrašnjeg oružanog sukoba“ treba tumačiti na autonoman način.
Kada je reč o kriterijimima procene pojma, Sud precizira da izraz „unutrašnji oružani sukob“ podrazumeva situaciju u kojoj se redovne državne snage suprotstavljaju jednoj ili više naoružanih grupa ili u kojoj se suprotstavljaju dve ili više naoružane grupe. Sud podseća da u režimu uspostavljenom u Direktivi postojanje oružanog sukoba ne može dovesti do odobrenja supsidijarne zaštite osim ako intenzitet nasilja dostigne toliki nivo da je podnositelj zahteva izložen stvarnom riziku trpljenja ozbiljnih i individualnih pretnji svom životu i osobi samom činjenicom svoje prisutnosti na dotičnoj teritoriji. Sud zaključuje da nije potrebno da se utvrđivanje postojanja oružanog sukoba podredi intenzitetu oružanih suprotstavljanja, nivou organizacije oružanih snaga ili trajanju sukoba.
NAPOMENA: Prethodno pitanje omogućuje sudovima država članica da, u okviru postupka koji se pred njima vodi, upute pitanje Sudu o tumačenju prava Unije ili o valjanosti akta Unije. Sud ne odlučuje o nacionalnom sporu. Nacionalni sud mora da reši predmet u skladu s odlukom Suda. Tom odlukom su podjednako vezani i drugi nacionalni sudovi pred kojima bi se moglo pojaviti slično pitanje.
Neslužbeni dokument za medije koji ne obvezuje Sud.
Celi tekst presude objavljuje se na stranici CURIA na dan objave.
Osoba za kontakt: Iliiana Paliova (+352) 4303 3708
Snimci iznošenja mišljenja nalaze se na „Europe by Satellite” (+32) 2 2964106
[1] : Direktiva Veća 2004/83/EZ od 29. Aprila 2004. godine o minimalnim standardima za kvalifikaciju i status državljana treće zemlje ili osoba bez državljanstva kao izbjeglica ili osoba kojima je na drugi način potrebna međunarodna zaštita kao i o sadržaju odobrene zaštite (SL L 304, str. 12. i SL 2005., L 204, str. 24.)
