“Kao što imamo pravo na čist vazduh, čistu vodu, zdravu hranu, imamo pravo i na lepotu. Ljudi su se kroz celu svoju istoriju civilizacije trudili da naprave nešto lepo. Vidimo to po izuzetnim subotičkim građevinama na prekretnici 19. u 20. vek.”

Tako vanredna profesorka Građevinskog fakulteta u Subotici, Viktorija Aladžić, sublimira danas vizuru grada koji je, upravo zahvaljujući njenim istraživanjima i zalaganjima, upisan na mapu evropske secesije.

Ona je, naime, 2013. godine pokrenula inicijativu, a potom i pripremila aplikaciju na osnovu koje je Subotica postala članica Mreže gradova secesije (Réseau Art Nouveau Network), rame uz rame sa Barselonom, Budimpeštom, Bečom, Parizom… da bi kao predsednica Saveta za zaštitu i vrednovanje kulturnog i nepokretnog nasleđa Grada Subotice upravljala članstvom u okviru ove mreže.

Secesija ili Art Nouveau je umetnički stil koji je nastao krajem 19. veka kao vid pobune protiv tadašnjih ustaljenih akademskih obrazaca. U arhitekturi se manifestovao na različite načine širom Evrope. Od 2013, ovaj umetnički pokret se obeležava 10. juna kao Svetski dan secesije.

Od 2000. godine posvećeno je zagovarala potrebu obnove Sinagoge, pa je na njenu inicijativu bila pokrenuta Fondacija SOS Sinagoga u okviru koje su bili rađeni planovi za ovaj izuzetno zahtevan posao, okončan 2018-te, a tome je prethodilo uključivanje subotičke Sinagoge u program Evropa Nostre “Sedam najugroženijih” 2014-te, opet zahvaljujući Viktoriji Aladžić.

Učešće u brojnim domaćim i međunarodnim projektima išlo je ruku pod ruku sa impozantnom spisateljskom delatnošću. Uz veliki broj naučnih radova objavljenih u stranim i domaćim časopisima, izdvajaju se dela “Zgrada subotičkog pozorišta” (1992, pisana u koautorstvu sa Gordanom Prčić Vujnović), “Secesija u Subotici” (2002), “Gradotvorci I” (2004, pisana u koautorstvu sa Gordanom Prčić Vujnović i Mirkom Grlicom), “Gradotvorci II” (2006, pisana u koautorstvu sa Gordanom Prčić Vujnović i Mirkom Grlicom), “Subotica koja nestaje” (2012).

Viktorija Aladžić (1959) je rođena u Subotici, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Studije na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu završila je 1985. godine, a na istom fakultetu je upisala i poslediplomske studije zaštite, revitalizacije i proučavanja graditeljskog nasleđa. Magistarsku tezu na temu “Nastanak i razvoj najamnih kuća u Subotici tokom XIX i početkom XX veka” je odbranila 2001. godine, kada se i zapošljava kao asistentkinja na Građevinskom fakultetu u Subotici, Univerziteta u Novom Sadu. Doktorirala je 2007. na Geografskom fakultetu Univerziteta u Beogradu u naučnoj oblasti prostornog planiranja na temu “Uticaj zakonodavstva na prostorni razvoj Subotice od kraja XVIII veka do druge polovine XX veka” i stekla diplomu doktora prostornog planiranja. Trenutno je zaposlena na Građevinskom fakultetu u Subotici kao vanredna profesorka i šefica katedre za urbanizam i arhitekturu.n Članica je Društva konzervatora Srbije i Evropa Nostre Srbija.

Sugrađani i sugrađanke je, pak, najviše znaju kao aktivistkinju u borbi za očuvanje graditeljskog nasleđa rodnog joj grada, a za taj aktivizam vezana je neformalna grupa građana “Nasmeši se Subotici”, ispred koje je kao članica organizovala više međunarodnih seminara, koji su rezultirali nastankom Subotičke deklaracije o zaštiti kulturnog nasleđa u okvirima urbanističkog razvoja (2011) – dokumentom u čijoj su izradi učestvovali stručnjaci iz Srbije, Mađarske, Edinburga, Barselone i Beča.

Višedecenijski rad na valorizovanju graditeljskog nasleđa, a još više na aktivnoj borbi za njegovo očuvanje prepoznala je Evropa Nostra, pa je tako ogranak ove panevropske organizacije u Srbiji ovogodišnju nagradu za lični doprinos u oblasti nasleđa, “Heroji nasleđa” – ustanovljenu u saradnji sa Delegacijom Evropske unije u Srbiji povodom obeležavanja manifestacije Dani evropske baštine – dodelio upravo Viktoriji Aladžić.

Evropa Nostra je panevropska federacija za kulturno nasleđe, koja predstavlja organizacije građana koje rade na očuvanju evropske kulturne i prirodne baštine. Kao evropski glas civilnog društva posvećenog kulturnom nasleđu, Evropa Nostra deluje na stvaranju veza između civilnog društva i institucija Evropske unije, obavljajući ključne zadatke podizanja svesti o vrednosti kulturnog nasleđa u Evropi, zalažući se za uključivanje nasleđa u politike EU i obezbeđivanje adekvatnog finansiranja njegove zaštite.

**

Gde Vas je dočekala vest o tome da ste ovogodišnja dobitnica nagrade „Heroji nasleđa“?

Išla sam na letovanje, vozila sam se u autobusu u pravcu Grčke, i onda me je pozvala Višnja Kisić iz Evropa Nostre Srbija. A pošto u buci autobusa nisam razumela sve što je rekla, bilo mi je jedino jasno da sam dobila neku nagradu, ali nisam baš shvatila o čemu se radi. Naravno da sam bila potpuno iznenađena jer nisam ni znala da sam za bilo kakvu nagradu bila nominovana. Tek dva dana kasnije, nakon što je održana konferencija za novinare i vest objavljena u medijima, shvatila sam o kakvoj je nagradi reč.

Da li Subotica dovoljno ulaže u zaštitu nasleđa i u podizanje svesti o tome da kulturno nasleđe treba da se čuva?

Nije samo odnos prema nasleđu problematičan. Problematičan je i odnos političara i institucija prema građanima, a još je problematičniji odnos svih prema gradu. U tom smislu, potrebno je mnogo više edukacije o istoriji i razvoju svog grada za sve, i mnogo više promocije nasleđa, a potom i jedno sveobuhvatno, smisleno integralno planiranje grada u kojem će biti uključena kako postojeća urbana matrica i graditeljsko nasleđe, tako i prirodni resursi, odnosno ono što zovemo urbanim zelenilom.

Da bi se voleo svoj grad i poštovalo njegovo nasleđe, potrebno je edukovati decu od osnovne, preko srednje škole sve do fakulteta. Deca treba da budu upoznata sa istorijom i rezvojem svog grada. Na predmetima istorije, muzičkog, likovnog, pa i biologije treba da im se govori o istoriji grada sa različitih aspekata. Na taj način neće nasleđe drugih naroda i kultura poštovati u većoj meri od svog nasleđa – jer se to redovno dešava: više se bavimo nasleđem drugih zemalja, putujemo i obilazimo izvanredne građevine u svetu, a ne znamo ništa o izvanrednim građevinama kod nas.

To je jedan od razloga zašto svake godine organizujemo šetnje i zašto u tim šetnjama pričam o subotičkoj istoriji i njenim kućama. Šetamo kroz grad i upoznajemo ga vizuelno i taktilno, a onda i kroz različite istorijske podatke i priče. Važno je da razumemo da je neko ovde bio pre nas i da je taj neko nešto gradio, da je gradio i neke izuzetne građevine, i da nam je to ostavio.

Lokalni političari u poslednje vreme ističu da je potrebno očuvati duh Subotice, ono po čemu je ovaj grad prepoznatljiv. Šta, međutim, vidimo u praksi?

Pitanje je da li lokalni političari uopšte znaju šta je duh Subotice i kako taj duh može da se očuva i koliko uopšte znaju o istoriji svog grada. Ako su blatnjave ulice, izrovani kolovozi, iskasapljeno zelenilo, neravni trotoari i saobraćajne gužve duh Subotice, onda možemo reći da je taj duh veoma dobro očuvan.

Kad se govori o planiranju Subotice, vidi se da tu nikakvog planiranja nema. Nema ozbiljne ideje, koncepta, znanja i veštine kako se planira grad. Osim toga, planeri danas stavljaju svoju struku iznad građana, a u stvari bi trebalo da planiraju grad u interesu građana.

Urbanistički planovi napravljeni su kao da je Subotica ravna ploča i da na njoj treba posaditi što više šesto i sedmospratnica. Napravljena je mreža ulica koja treba da obezbedi da imamo regulisan saobraćaj sa kružnim tokovima na raskrsnicama, međutim, u tom planiranju niko nije vodio računa o kotama terena. Sad kad se izdaju dozvole za gradnju objekata, negde se objekti podižu na viši nivo nego što je ulica, negde ostaju u ravni ulice, negde se ispred zgrade trotoari stepenicama malo penju gore, malo idu dole. Nema nikakvog reda, logike i smisla. Nekada je trotoar oko pojedinačnog urbanog bloka morao da bude nivelisan tako da nema stepenika, prepreka, sužavanja, te da može, ako je ulica u padu, da prati taj pad. Nije bilo dozvoljeno da neko ispred svoje kuće sam podigne trotoar na viši nivo, a drugi ga spusti da bi kolima pristupio garaži. Trotoar je morao kontinualno da teče oko celog bloka kuća i takav trotoar mogu lako da koriste građani, ali i osobe u invalidskim kolicima, i po takvim trotoarima mogu da se guraju dečija kolica i da deca voze bicikle. Kada ste poslednji put videli nekog u invalidskim kolicima da se sam kreće našim trotoarima? Nema ih jer tako nešto – vožnja kolica po našim trotoarima – nije moguća. A to je samo jedan aspekt ovog planiranja.

Kako biste danas ocenili stanje graditeljskog nasleđa u Subotici?

Odnos prema gradu uopšte i ova rušenja koja se dešavaju, te izgradnja ogromnih višespratnica, sa aspekta razmere i odnosa prema postojećem nasleđu, mislim da je to katastrofa za budućnost Subotice.

Nije graditeljsko nasleđe samo neka pojedinačna vredna kuća, graditeljsko nasleđe je povezano sa urbanim nasleđem, a urbano nasleđe je posledica neke logike u prošlosti, životne sredine, okruženja, načina života, i mnogih drugih elemenata, i ako se to drastično menja bez logike i razumevanja ranijeg načina izgradnje grada, samo se stvaraju sve veći i veći problemi. Često se u mnogim delovima grada na mestu individualne kuće, gde postoji jedan potrošač, gradi zgrada koja ima 20-50 potrošača i svi se oni priključuju na isti vod kanalizacije i vodovoda, a da u praksi nema kapaciteta za to.

Ono, međutim, što najviše vređa, jeste ružnoća tih novih zgrada. Kao što imamo pravo na čist vazduh, čistu vodu, zdravu hranu, imamo pravo i na lepotu. Ljudi su se kroz celu svoju istoriju civilizacije trudili da naprave nešto lepo. Vidimo to po izuzetnim subotičkim građevinama na prekretnici 19. u 20. vek. Ne govorim samo o Sinagogi, Gradskoj kući i Rajhlovoj palati. Ima tu stotine kuća koje su građene sa najvećom pažnjom i sa veoma važnim ciljem da budu lepe, da njen vlasnik i ostali građani mogu sa njima da se identifikuju i da se osećaju dobro jer su stanovnici ovog grada. A sad odjednom lepo više nije u modi. Po čemu to? Zašto lepo nije u modi? Zašto stalno žele da nas ubede da lepo nije važno? Pa lepo je skupo, ako gradim nešto lepo, neću toliko zaraditi kao što ću zaraditi ako gradim nešto ružno, kao ove zgrade koje niču na sve strane i čiji su jedini ukrasi na fasadi erkondišni.

Možemo li u budućnosti da se nadamo da će neke nove generacije studenata nastaviti da vode brigu o subotičkom nasleđu?

I pored mojih zalaganja da studente opskrbim potrebnim znanjima na predmetu koji se bavi zaštitom graditeljskog nasleđa, oni nisu u mogućnosti mnogo u praksi da primenjuju ova znanja jer se zapošljavaju u firmama u kojima su investitori svetinja. Ako investitor želi da uništi neku vrednu građevinu, arhitekta zaposlen u birou za projektovanje nema mnogo izbora – ili da prihvati da projektuje šta investitor želi, ili da ostane bez posla. Studenti to znaju jer mnogi već tokom studiranja rade u biroima. Usled toga nemaju veliki interes za zaštitu nasleđa.

Svi oni, međutim, kada dođu u situaciju da treba kolica sa bebom da guraju od naselja Prozivka do centra grada shvataju kakve mi imamo trotoare, zatim, kada decu upisuju u obdaništa i deca im borave u objektima koji se raspadaju, kada treba decu da vode na igrališta i kada vide da nema dovoljno prostora za njihovu decu, suočavaju se sa gradskim problemima i počinju jasnije da sagledavaju šta nedostaje u planiranju grada i počinju više da cene ono što je od graditeljskog nasleđa preživelo iz prethodnih epoha. Postaje im očigledno da je nekada postojala briga o gradu, o svakodnevnim ljudskim potrebama, i potreba za lepim.

Koju zemlju biste izdvojili kao primer dobre prakse kada je u pitanju odnos prema nasleđu, u poređenju sa Srbijom?

Ima primera dobre prakse svuda, ali i loše, naravno. Najveći nivo dobre prakse je u najrazvijenijim zemljama zato što tamo ima najviše novca za to, ali ima i odličnih primera dobre prakse u zemljama oko nas – u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj.

Najviše sam bila zapravo iznenađena Rumunijom. Tamo sam ranijih godina bila na velikom broju konferencija i susrela se sa izvanrednim primerima restauracije i konzervacije spomenika kulture. Njihova zaštita je na vrlo visokom nivou. Jedino što se zaštita ne primenjuje svuda gde bi to zaista bilo neophodno, verovatno zbog nedovoljno sredstava u te svrhe.

U Engleskoj, sa druge strane, imate razne organizacije koje se bave nasleđem, i one imaju daleko više članova nego bilo koja pojedinačna politička partija. Ako bi se u Engleskoj dogodilo da nekom investitoru padne na pamet da nešto sruši što predstavlja deo graditeljskog nasleđa te zemlje, nijedna politička partija to ne bi podržala zato što zna da ove organizacije imaju toliko članova koji na sledećim izborima ne bi glasali za njih.