Piše: Dr Tanja Vukov, evolucioni biolog i stručnjak za vlažna staništa, Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, Beograd

Vlažna staništa su među najproduktivnijim ekosistemima na planeti, rame uz rame sa kišnim šumama i koralnim grebenima. Oko 40 odsto svetskog biodiverziteta može se naći u vlažnim staništima koja zauzimaju samo oko pet odsto površine Zemlje. Međutim, u poslednjih 50 godina beleži se rapidan gubitak vlažnih staništa, ona nestaju čak tri puta brže nego šume, što direktno ugrožava više od milion biljnih i životinjskih vrsta. Suše i presušivanje reka, poput onih nedavno zabeleženih u Srbiji, ukazuju na urgentnu potrebu za obnovom ovih ekosistema. Među glavnim uzrocima degradacije vlažnih staništa su urbanizacija, isušivanje radi poljoprivrede, zagađenje i eksploatacija resursa. Klimatske promene dodatno pogoršavaju stanje, dok nedostatak svesti o značaju vlažnih staništa doprinosi nesavesnom ponašanju, poput odlaganja komunalnog i industrijskog otpada. Kako bi se ova staništa zaštitila, potrebno je jačanje zakonske regulative, sprovođenje rigoroznijih inspekcija, bolja primena ekoloških standarda u svim sektorima, kao i edukacija stanovništva.

Vlažna staništa u borbi protiv klimatskih promena

Vlažna staništa skladište velike količine ugljenika, smanjujući njegovu koncentraciju u atmosferi i time usporavajući globalno zagrevanje. Ona takođe regulišu lokalnu mikroklimu i pomažu u zaštiti od ekstremnih vremenskih uslova, kao što su suše i poplave. Njihovo očuvanje i obnova moglo bi da smanji rizik od klimatskih katastrofa za čak 30 odsto.

Vlažna staništa ublažavaju posledice suša

Srbija se, u eri klimatskih promena, suočava sa sve intenzivnijim sušama, koje ne samo da smanjuju nivoe voda u rekama, jezerima i močvarama, već ugrožavaju i tresetišta, jedinstvena i izuzetno važna vlažna staništa. Tresetišta akumuliraju treset, gust sloj raspadnutog biljnog materijala, što rezultira skladištenjem ugljenika, čak dvostruko više od svetskih šuma, a to ih čini neprocenjivima u borbi protiv klimatskih promena. Pored toga, tresetišta smanjuju rizik od požara i poplava, a i stanište su za retke vrste biljaka i životinja. Dugoročne suše menjaju sastav biljnih i životinjskih zajednica, dovode do gubitka autohtonih vrsta i širenja invazivnih.

Vlažna staništa funkcionišu kao prirodni rezervoari koji apsorbuju vodu u vlažnim periodima, čime ublažavaju posledice suša. Na taj način, ona ne samo da obezbeđuju vodne resurse tokom sušnih perioda, već i štite biodiverzitet.

Štaviše, suše mogu preokrenuti ekosistemske usluge ovih staništa u „anti-usluge“. Na primer, umesto prečišćavanja vode, ona počinju da oslobađaju hranljive materije, izazivajući probleme poput eutrofikacije – prekomernog obogaćivanja vodenih ekosistema ili zakiseljavanja odnosno snižavanja pH vrednosti u vodi ili tlu. Eutrofikacija dovodi do prevelikog rasta algi koje troše kiseonik u vodi, što izaziva uginuće riba i drugih vodenih organizama. Mnoge vrste imaju specifične pH vrednosti koje mogu da tolerišu, kiseli uslovi mogu da smanje njihov rast i razmnožavanje, pa čak i izazovu smrt. Ova dva problema zajedno ozbiljno ugrožavaju zdravlje i stabilnost ekosistema.

Upravo zato, održavanje i revitalizacija ovih staništa ključni su za očuvanje ekosistema, naročito u kontekstu klimatskih promena koje donose sve češće suše i ekstremne vremenske uslove.

Vlažna staništa kao odbrana od poplava

Vlažna staništa deluju kao prirodni sunđeri – tokom perioda intenzivnih padavina i poplava apsorbuju višak vode i kasnije ga postepeno otpuštaju, smanjujući rizik od izlivanja reka i plavljenja naseljenih mesta. Svedoci smo sve učestalije pojave ekstremnih količina padavina u kratkom vremenskom periodu koje izazivaju pojavu bujica širom Srbije, ali i značajne probleme u urbanim sredinama. Na primer, Beljarica u Beogradu je izuzetno važna za zaštitu grada od poplava, jer apsorbuje višak vode iz Dunava i Save, štiteći naseljena područja. Velike svetske metropole se okreću revitalizaciji i očuvanju urbanih i vlažnih staništa na periferijama gradova, kao osnovnoj dugoročnoj meri borbe protiv poplava.

Ključne mere za očuvanje biološke raznolikosti

Hitne mere za očuvanje biološke raznolikosti uključuju identifikaciju i zaštitu vlažnih staništa, kao i njihovu obnovu. Degradirana i fragmentisana područja mogu da se obnove kroz revitalizaciju prirodnog protoka vode, kao i obnavljanjem veza između vlažnih staništa. Na primer, stvaranje koridora između izolovanih vlažnih staništa sađenjem autohtone vegetacije omogućava i olakšava vrstama da se kreću, pare i šire, čime se održava genetska raznolikost i smanjuje rizik od lokalnog izumiranja. Povezujući staništa, koridori pomažu u održavanju prirodnih procesa, kao što su oprašivanje, širenje semena i kruženje hranljivih materija. Posebnu pažnju treba posvetiti obrascima u kretanju i distribuciji vode i povezivanju ekosistema, koji imaju ključan značaj za održanje biodiverziteta. Dugoročno, edukacija ljudi u lokalnim zajednicama i njihovo aktivno učešće u očuvanju vlažnih staništa širom Srbije su neophodni koraci za njihovu trajnu zaštitu.

Kampanja „Ovo nije samo bara“ se sprovodi uz finansijsku podršku Švedske, odnosno Švedske  agencije za međunarodni razvoj i saradnju (Sida), u okviru inicijative „EU za Zelenu agendu u Srbiji“. Ovu inicijativu, uz tehničku i finansijsku podršku Evropske unije i u partnerstvu sa Ministarstvom zaštite životne sredine, sprovodi UNDP u saradnji sa Švedskom i Evropskom investicionom bankom (EIB), uz dodatna finansijska sredstva koja su obezbedile vlade Švedske, Švajcarske i Srbije.