Nedavno je osvanula vest o tragičnoj saobraćajnoj nesreći u kojoj su živote izgubile tri mlade osobe. Reakcija javnosti je bila uobičajena – mnogi mediji su narušavajući privatnost učesnika i njihovih porodica izveštavali nekoliko dana o svakom detalju vezanom za istragu i svemu onome što se u ovakvim slučajevima plasira javnosti. Javnost je sa druge strane bila nepodeljeno pogođena vešću o smrti mladih osoba. Reakcija koja je redovna u ovakvim, u poslednje vreme dosta čestim situacijama. Sve do trenutka u kom se resorna ministarka i potpredsednica Vlade nije oglasila i predložila – izmene propisa koji regulišu bezbednost saobraćaja na putevima.
Dobro, šta je tu čudno? Brza reakcija države na veliki problem – nesavesnu i bahatu vožnju na putevima Srbije.
Ipak, nije tako. Ovaj slučaj je samo poslednji u nizu koji ilustruje specifičnost Srbije koja umnogome utiče na ostvarivanje ljudskih prava – formiranje radnih grupa, specijalnih tela i akcionih planova koji hitro rešavaju određene probleme tek pošto ih oni udare u glavu.
Zadatak ovih radnih grupa često biva to da predloži izmene i dopune postojećih propisa te nove i rigoroznije kazne od onih koje su do tada postojale. Kao da izmene propisa same po sebi rešavaju problem. Nakon njihovog donošenja sve se prebacuje na „sporu administraciju“, „slabu primenu propisa“ ili druga obrazloženja. Tako „slaba primena propisa“postaje svojevrsni carte blanche za sve ono što ne valja u domenu vladavine prava i ostvarivanja ljudskih prava u Srbiji.
Slučaj je malo drugačiji i dodatno se komplikuje kada pričamo o posebno osetljivim pitanjima u oblasti ljudskih prava. Tada slaboj primeni propisa moramo dodati još jedan sastojak za razumevanje poštovanja ljudskih prava u Srbiji, koje već poslovično biva hvaljeno upravo na Dan ljudskih prava. Dan koji bi se u Srbiji mogao slobodno nazvati Dan slabe primene ljudskih prava.
Uzmimo roditelje koji godinama pokušavaju da dođu do istine o sudbini svojih beba nestalih u porodilištima širom Srbije koji ni posle presude Evropskog suda za ljudska prava neće doći do istine i pravičnog zadovoljenja. Osobe sa invaliditetom, iako je Srbija ratifikovala sve relevantne međunarodne ugovore koji jemče njihova prava, ne viđamo u gradskom prevozu niti na ulicama jer su zbog nepristupačnosti i brojnih drugih problema prinuđene da život provode u svoja četiri zida. Baš kao i pripadnici LGBT populacije zbog nasilja i diskriminacije ili Romi čija četiri zida bivaju često rušena bez procedure koja je u skladu sa međunarodnim standardima ljudskih prava i bez adekvatnog smeštaja.
Ova četiri velika nerešena problema u oblasti ljudskih prava, da ne ulazimo posebno u pitanje pravosuđa koje je blokirano štrajkom advokata i koje se nalazi možda i u najdubljoj krizi u novijoj istoriji Srbije, ilustruju drugu specifičnost Srbije koju je neophodno pomenuti na Dan ljudskih prava – nepoštovanje ili nerazumevanje obaveza preuzetih ratifikacijom međunarodnih ugovora koji garantuju ljudska prava. Srbija je možda i šampion u ratifikaciji međunarodnih instrumenata ljudskih prava. Šampion koji ne haje za primenu i standarde koji se moraju poštovati posle ratifikacije. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati odluke sudova u kojima se direktno primenjuju ratifikovani standardi ljudskih prava, preporuke ugovornih tela Ujedinjenih nacija ili tela Saveta Evrope se ili ne poštuju uopšte ili poštuju uz mnogo otpora od strane institucija. Sve to na štetu građana koji pokušavaju da ostvare svoja ljudska prava.
U takvim okolnostima pitanje je da li je danas svečani dan kada Srbija treba da slavi poštovanje ljudskih prava. Iako ima napretka u nekim oblastima pa time i ponekog razloga za slavlje, sasvim sigurno bismo živeli u mnogo boljem društvu, sa manje nasilja, netolerancije, diskriminacije i sa mnogo više solidarnosti kada bismo Dan ljudskih prava shvatili kao dan odmora od 364 preostala dana u kojima se borimo za ostvarivanje ljudskih prava svih građana i građanki u Srbiji.
Danilo Ćurčić
Autor je pravni savetnik Komiteta pravnika za ljudska prava – JUKOM i član Tima Evropa.
