Kako najbezbolnije savladati tranziju, taj čudan pojam i stanje, pročitajte u četvrtoj Tviter priči, koju je započeo pisac Muharem Bazdulj.

Tranzicija je kad se nađeš u situaciji da radiš stvari za koji nikad nisi ni sanjao da ćeš da ih radiš, a moraš. Da mi je neko pričo da ću svako malo ići na seminare o ljudskim pravima, evropskim integracijama, kurcima-palcima, nikad mu ne bih verovao. A evo, svakih mesec-dva, potucam se po hotelima, sedim u konferencijskim salama, klimam glavom, nekad nešto kao zapišem u blok i to je to. Plate mi put, smeštaj, dnevnice i još dobijem honorar ko pola moje mesečne plate. Gledaj od čega živiš, što bi rekao moj ujak iz Bosne.

Uvek u tim varijantama bude ljudi iz Srbije i regije, a bude i tih, kao, pravih Evropljana. I fora je da se uvek priča na engleskom. Volim ja engleski, ali nekad me mrzi da kad je tu jedan neki Slovak, recimo, a pet nas Jugosa, da svi pričamo na engleskom. Mislim, da je neka zgodna Slovakinja, to bi još i moglo, a ovako…

Kad sam prvo jutro seminara u Gracu vidio Ulrike, pomislio sam, zbog tebe ću, dušo, i nemački da progovorim. Plavuša, brate, ko Hajdi Klum. A nemački ne znam ni da beknem. Oko Ulrike se motao jedan Slovenac Miloš, znam ga od ranije sa ovakvih seminara. Mislim, slovenački je državljanin, ali je Srbin, čak mu ni prezime ne završava tvrdim „č“. Lik je veća dosada od svakog pravog Slovenca.

Za ručkom mi se Ulrike obratila na odličnom srpskom, sa samo malo stranog akcenta. Mislio sam da sanjam. Ispostavilo se, međutim, da je završila slavistiku u Haleu. Nemam često mogućnost da pričam na srpskom, rekla je, baš super da ću ovih dana imati priliku da vežbam jezik. Vežbaćeš ti jezik, vežbaćeš, mislio sam dok sam je gledao sa idiotskim osmehom.

Za večerom smo opet malo ćaskali, ali nam se ovaj idiot Miloš stalno ubacivao u razgovor. Posle večere, pozovem je u hotelski bar na piće. Plan mi je, kao, da pričamo o tranziciji, na srpskom. A jedina tranzicija koja mi je na umu je tranzicija do moje ili njene sobe, svejedno.

Seli smo u separe. Na stolu pepaljara. Austrijanci, fala Bogu, još nisu pušenje proglasili zločinom genocida.