O pacijentima obolelim od neizlečivih bolesti na području Čačka, poslednjih šest meseci posebno brine jedna doktorka i sedam medicinskih sestara/tehničara. Na Odeljenju za palijativno zbrinjavanje opšte bolnice u Čačku, dr Danka Dragićević i kolege, posvećeni su ovim pacijentima i njihovim porodicama 24 časa dnevno. Posete nisu vremenski ograničene i moguće je u posetu doći u bilo koje vreme. Vrata na kojima je slika raširenih ruku i leptira, porodicama su uvek otvorena, a o njihovim najbližima danonoćno se brine. Iako se u Srbiji na razvoju palijativnog zbrinjavanja radi već godinama, u poslednje tri godine došlo je do značajnog napretka u ovoj oblasti zahvaljujući sredstvima Evropske unije (EU) koja je finansirala projekat „Razvoj palijativnog zbrinjavanja u Srbiji“, uz značajnu finansijsku i stratešku podršku Ministarstva zdravlja.
„Bolest je volja božja i ako je čoveku sudbinada umre, umreće“ – Orhan Pamuk
Za nepunih 6 meseci od osnivanja kroz ovo odeljenje prošlo je više od 80 pacijenata iz Čačka i okoline. Tu dolaze pacijenti koji boluju od teških hroničnih progresivnih bolesti praćenih hroničnim bolom, onkološki pacijenti, neurološki, karidološki… To ne moraju da budu i nisu neposredno umirući pacijenti. Pred njima ponekad mogu biti meseci života, ali zajednička im je dijagnoza neizlečive bolesti. Zbrinjavanje pacijenata u ovom teškom periodu, kao i zbrinjavanje umirućih pacijenata i porodica u periodu žalosti – samo su deo palijativnog zbrinjavanja. Glavni cilj je poboljšanje kvaliteta života, jer na bolest više ne može da se utiče niti se pacijenti mogu izlečiti, ali se može uticati na kvalitet života pacijenta i njegovih bližnjih.
Palijativno zbrinjavanje obezbeđuje ublažavanje bola i drugih simptoma koji izazivaju patnju, afirmiše život i posmatra umiranje kao normalan proces, niti ubrzava niti odlaže smrt, već poboljšava kvalitet života, a može pozitivno uticati i na tok bolesti. Takođe, omogućava pacijentima da žive što je moguće aktivnije sve do smrti i pomaže porodici da se nosi sa situacijom tokom trajanja bolesti pacijenta i u periodu tugovanja nakon njegove smrti.
Zgrada u kojoj je danas smeštena služba za palijativno zbrinjavanje u Čačku, imala je burnu prošlost. Sagradjena davne 1910. nekada je bila kuhinja, zatim prostor za rendgen, služila je za dijalizu, a od decembra 2013. postala je Služba za produženo lečenje i negu – jedinica za palijativno zbrinjavanje. Uz finansijsku podršku Ministarstva zdravlja, zgrada je renovirana i savremeno opremljena.
O pacijentima kojima je potrebno palijativno zbrinjavanje brine „odličan tim sa kojim sarađuju socijalni radnik, psiholog, sveštenik kao što nalaže palijativno zbrinjavanje – pacijentu pristupamo multidisciplinarno“, kaže dr Nada Lazović, zamenik direktora Zdravstvenog centra u Čačku. Na ovo odeljenje upućuju se pacijenti iz celog Moravičkog okruga, iz opština Čačak, Gornji Milanovac, Guča, Lučani. Uspostavljena je dobra saradnja sa lekarima iz domova zdravlja koji se prvi sreću sa pacijentima koje upućuju na ovo odeljenje. Njima se ublažavaju bol, gubitak apetita, nesanica, depresija i drugi simptomi bolesti koji prate ova teška stanja.
U jedinicama za palijativno zbrinjavanje se pruža specijalističko palijativno zbrinjavanje pacijentima kojima je neophodna procena i kontrola teških simptoma bolesti. Pacijenti će u jedinici boraviti u proseku do 2-3 nedelje, ali često i kraće, budući da se ne radi o ustanovama za dugoročni boravak pacijenata – pacijenti kojima bude potrebno dugoročno zbrinjavanje u stacionarnim uslovima biće prebačeni u ustanovu namenjenu za takav vid zbrinjavanja.
„Služba pruža usluge i porodici odnosno starateljima koji brinu o pacijentu. Dajemo im savete kako da se ponašaju sa pacijentima kako bi im omogućili da što kvalitetnije prožive ostatak života“, objašnjava dr Lazić.
Kako bi što spremnije dočekivali pacijente, u bolnici je pripremljen vodič „Standardna operativna procedura za palijativno zbrinjavanje“ sa svim uputstvima i procedurama kojih se osoblje pridržava: od prijema pacijenta, zbrinjavanja do otpusta. Doktor popunjava upitnik o potrebama za palijativno zbrinjavanje, vrši procenu pacijenta i procenu bola i drugih simptoma bolesti. O svakom pacijentu vodi se posebna evidencija. Nakon otpusta, neki pacijenti odlaze kućama, prelaze na druga bolnička odeljenja ili bivaju smešteni u neki rehabilitacioni centar. Nažalost, neki i umiru.
„Ljudi misle da se kod nas dolazi da se umre, ali ovo nije odeljenje za umiranje. Mi pomažemo pacijentima kad im se stanje pogorša. Provedu kod nas nekoliko dana što mnogo znači njihovim porodicama. Pacijenti su zadovoljni pažnjom koju dobijaju. Sestre ih hrane, brinu o higijeni, izvode napolje, sede uz njih ako je potrebno cele noći. Teško je ne vezati se za ovakve pacijente, ali to je život. Ponekad nam se jave članovi porodice čiji su najmiliji umrli da iskažu koliko im je naša pažnja značila.“, objašnjava dr Danka Dragićević.
Pre nego je počela da radi na ovom odeljenju, ova mlada doktorka radila je u službi hitne pomoći, a onda “odabrala palijativu“. Ona i njene kolege (6 medicinskih sestara i mladi tehničar Predrag Paunović) prošli su posebnu obuku koja im je obezbeđena u okviru EU projekta. Od značaja je sve što su naučili jer sad imaju „jasniju viziju“ kako da rade. „Ovo je moja vizija medicine – da pomognem drugima“, kaže ponosno mladi Paunović.
Šest dana na odeljenju proveo je i Slobodan K. (54) iz Čačka koji boluje od karcinoma pluća. Kada su ga doveli nije mogao ni da jede ni da hoda. Bol mu je uspešno ublažen i stanje mu je puno bolje iako boluje od neizlečive bolesti. „Nisam ni znao da postoji ovo odeljenje sa tako divnim ljudima. Mladi ljudi, a tako sposobni…kamo sreće da ovakve službe postoje u celoj Srbiji. Ovde razgovaraju sa mnom, a meni je dovoljna samo reč , ništa drugo. Odlično se osećam, kao da nemam karcinom. Vratili su me u život“, kaže ovaj Čačanin.
U Čačku je 26. juna 2014. osnovano Koordinaciono telo za palijativno zbrinjavanje koja će raditi u okviru Saveta za zdravlje grada Čačka. Bolja koordinacija rada svih institucija uključenih u palijativno zbrinjavanje na lokalnom nivou značajno će doprineti unapređenju palijativnog zbrinjavanja a pacijentima i njihovim porodicama će biti lakše da dobiju neophodnu pomoć i podršku.
Totalni bol
Filozofija savremenih hospisa nastala je sredinom prošlog veka u Londonu na osnovu vizije medicinske sestre Sisili Sonders, koja je za vreme Drugog svetskog rata volontirala u dva stara hospisa u Londonu. Tamo je naučila da bi morfijum trebalo davati u redovnim vremenskim intervalima, shvatila da će ukoliko se on daje pacijentu na četiri sata kasnija potreba za morfijumom biti znatno manja, kao i to da će pacijenti sa takvom terapijom imati mnogo bolji kvalitet života. Razumevajući i ostale potrebe ovih pacijenata, psihološke, socijalne i duhovne prirode, razvila je koncept „totalnog bola“. 1967. godine u Londonu osnovala je prvi savremeni hospis „St. Kristofer“ u kom je objedinjena ranija tradicionalna briga o umirućim pacijentima sa novim medicinskim dostignućima u okviru palijativnog zbrinjavanja.
Više o projektu pročitajte ovde
