Olivera Knežević, pilotkinja
Moja priča žene – privatnog preduzetnika počinje u dvadeset trećoj godini mog života. Sa ove vremenske distance, čini mi se da sam se u taj muški svet upustila neuobičajeno rano za uslove koji vladaju na našim prostorima… Sama priroda posla koji sam odabrala mnogo puta me je dovodila u situaciju da moram da se borim sa predrasudama kako žene nisu dovoljno sposobne da kvaliteteno i uspešno vode posao i pri tome budu i majke i supruge. Nisam odustajala, iako mi često nije bilo lako. Uvek i svuda isticala sam prednost ženskih principa, specifičnu i drugačiju pouzdanost i poslovnost žene, ali i potrebu tržišta za robom koju bira žena i čiji je potrošač žena. Vodila me je ljubav prema poslu, a snagu sam crpela i iz potrebe da svetu pokažem da mi, žene, zapravo možemo i umemo i bolje i više od onoga što o nama misle…
Moja priča žene koja je samostalno poletela avionom počinje u trideset četvrtoj godini mog života. Na malom aerodromu Divci kod Valjeva u meni se rodila želja da letim. Sela sam u avion i osetila neizmernu ljubav i slobodu! U maloj sredini, punoj stečenih predrasuda u kojoj je jedna žena rešila da postane pilot i da (opet!) stane rame uz rame sa muškarcima, izazvala je nevericu i neodobravanje. Kladionica je bila otvorena, a jako malo onih koji su položili ulog na moju pobedu. „Još jedan hir, pa nije to kozmetički salon, ovde treba zasukati rukave, izmastiti ruke! Nije to posao ni izbliza sličan onom iz časopisa gde na slici vidi našminkanu ženu – pilota u beloj košulji sa epoletama!“, šaputali su naokolo. Ono što nisu znali je kako ja zaista vidim taj posao, šta želim i zašto želim i to da radim. Letenje je postalo moja čista i iskrena ljubav i potreba. Položila sam ispite sa visokim ocenama, naučila bezbedno i opušteno da letim. Sada uživam u svakom poletanju i sletanju, na svakoj ruti i svaki aerodrom osećam kao još jedan svoj dom. Dve godine zaredom (2012. i 2013) učestvovala sam zajedno sa svojim instruktorom na Državnom takmičenju Srbije u aeroreliju kao jedina žena, a 2014. godine iz Trstenika sam se vratila sa srebrnom medaljom osvojenom na takmičenju u preciznom sletanju.
Uspela sam, i to me ispunjava i čini zadovoljnom, ali se često pitam: zašto mi nisu dozvolili da mi bude lakše? Koliko sam samo puta morala da zapnem više i jače od svih muškaraca da bih pokazala da sam ravnopravna? Koliko puta su me uznemirili komentarima: „Čija je ovo firma, gde je ovde muško?”, ili: „Šta će ona u muškom sportu?!”
Shvatila sam da postoje dva načina: jedan je bio da se povučem, što je za mene bilo apsolutno neprihvatljivo jer bih time izdala samu sebe i sve ono što jesam, što volim i želim. Drugi način je bio – da nastavim da se bavim onim što sam odabrala, da ne primećujem postojanje predrasuda, a da prepreke shvatam kao korisne izazove koji mi, zajedno sa mojom upornošću i tvrdoglavošću, zapravo pomažu da istrajem i još više ojačam volju. Sve to me je prekalilo da hodam podignute glave svojim putem. Izabrala sam, naravno, taj drugi način, teži ali ispravniji. Dao mi je krila. Ne samo ona od aviona, već i ona unutar mene.
Ne mogu da kažem da me nije pogađala i da me još uvek ne rastužuje ženska neravnopravnost. Od svojih koleginica iz Udruženja žena letača Srbije, koje su godinama pokušavale da postanu profesionalni piloti a nisu imale priliku samo zato što su žene, slušala sam potresne priče. Tek mlađe generacije su se izborile za malo veća prava; pre dve godine su prve žene, tri istrajne mlade dame, primljene u nacionalnu avio-kompaniju. To je dobar znak. To nam daje snagu da idemo dalje, da možemo, da borba vredi. Sve dok većina žena ne podigne samopouzdanje i ne prevaziđe predrasude stečene vaspitanjem i mišljenjem sredine, teško ćemo dobiti tu bitku. Verujem da promena dolazi iz nas i da svaka od nas mora da da svoj doprinos. Inspirativna je priča o šumskom požaru: „Kada su životinje pobegle od vatre, okupile su se na livadi gledajući vrapca koji je uporno leteo do reke, uzimao u kljun vodu i prosipao je u požar. Iznenađene životinje pitale su ga kako to on sa tako malo vode misli da ugasi toliki požar. Vrabac ih je mirno pogledao i rekao: ‘Ja dajem svoj doprinos’”.
Srećna sam ako sam svojim primerom, da žena može ono što želi i voli, dala svoj doprinos osvešćivanju i buđenju makar i jedne žene da verujući u sebe krene svojim putem uspeha i ljubavi.
Da zajedno letimo! S ljubavlju, svim ženama sveta,
Olivera Knežević
