Šta je zajedničko propalom braku i predmetu protiv države? Razume se, mnogo vremena i novca da bi se došlo do razrešenja. Raskid braka je uvek nemio događaj obojen složenim emocijama. Ali ono što je možda složenije je ono što sledi u odnosu između dva partnera u pravnom smislu, odnosno razrešavanje njihovog bračnog statusa.

Situacija je u pogledu trajanja procesa slična i kada fizičko lice tuži državu za obeštećenje: naime, čak i kad država izgubi spor, vremenski period do isplate obeštećenja je dug.

Dakle, koliko košta i koliko traje brakorazvodna parnica? I koliko država mora da plati na račun izgubljenih predmeta i obračunatih kamata ljudima koji traže obeštećenje? U oba slučaja, odgovor je: previše. Propali brak i tužba protiv države imaju još jednu zajedničku karakteristiku: to su tipični primeri sudskih predmeta koji se mogu rešiti medijacijom. Drugim rečima, koliko novca, vremena i nerava bi se moglo uštedeti zahvaljujući medijaciji?

Medijacija je alternativni način rešavanja sudskih postupaka bez odlaska u sud. Ovaj postupak vodi medijator koji suprotstavljene strane okuplja i usmerava ih ka pronalaženju uzajamno prihvatljivog rešenja. U dogovoru koji se postiže medijacijom nema pobednika niti gubitnika. Cilj je da se pronađe najbolje rešenje koje će omogućiti zaštitu interesa obe strane. Nadalje, rešavanje sporova kroz medijaciju je jevtinije i brže, ali je za njen uspeh neophodno da se postigne dogovor.

Medijacija u Srbiji nije obavezna i sudovi je nude kao alternativni način rešavanja onih predmeta u kojima se strane ne slažu sa presudom sudije već žele da sami zaštite svoje interese.

Ovom vidu rešavanja sporova se pribegava u predmetima koji se tiču imovinskih prava; porodičnih odnosa (nasledstvo, razvod ili suvlasništvo); i trgovinskih ili finansijskih pitanja, poput restrukturiranja duga.

Prema rečima Blaža Nedića, predsednika Nacionalnog udruženja medijatora Srbije, „veća primena ovog postupka bi za rezultat imala bolji pravosudni sistem i uštedela bi mnogo novca.“

Nedić objašnjava da „postoji skoro 300.000 predmeta protiv Republike Srbije, a država za većinu njih zna da su izgubljeni. Međutim, postupci se i dalje vode pred sudovima i traju četiri do pet godina. Država nakon toga mora da plati ne samo početnu sumu, već i kamate i troškove, tako da po završetku suđenja država mora da plati do tri ili četiri puta više od prvobitne sume. S druge strane,“ nastavlja Nedić „rešenje do kog se dolazi zahvaljujući medijatoru, omogućuje stranama u sporu da se dogovore oko prihvatljivog iznosa koji može biti isplaćen nakon kraćeg vremenskog perioda. A ne treba zaboraviti da novac kojim država plaća izgubljene predmete daju poreski obveznici. Dakle, u medijaciji su svi na dobitku: tužilac brže dolazi do obeštećenja, država štedi novac a neretko i čuva reputaciju, dok su sudovi oslobođeni dugih predmeta.“

Međutim, uprkos potencijalnoj uštedi vremena i novca, medijacija se u Srbiji retko koristi. Prema podacima Ministarstva pravde, u 2016. je na ovaj način rešeno samo 260 predmeta. Logična posledica toga je veliki pritisak na sudove. Tačnije, prema Ministarstvu pravde, u srpskim sudovima postoji preko milion nerešenih predmeta, od kojih bi se neki mogli rešiti vansudskim postupcima za manje vremena i novca.

Prema podacima dobijenim uz pomoć godišnjih izveštaja medijatora, objavljenim na internet stranici Ministarstva pravde, u Srbiji su zabeležene 62 medijacije u trgovinskim sporovima. „Iako se ovaj broj čini malim, značajno povećanje broja predmeta u odnosu na prethodnu godinu, kada je na ovaj način rešeno samo šest sporovoa, ohrabruje,“ navodi ministar Kuburović. Ona dodaje da je za donošenje presude u prvostepenim trgovinskim sudovima u 2014. u proseku bilo potrebno 337 dana, dok je većina medijacija tokom 2016. trajala do tri meseca, što znači da je bilo potrebno održati najmanje dva, a najviše pet sastanaka. Sve ovo jasno ukazuje na to da se medijaciji kao načinu za rešavanje sporova treba češće okretati i da je treba promovisati.

Još jedan konkretan primer, prema rečima Blaža Nedića, jeste aktuelni štrajk radnika fabrike „Fiat“. „Fabrika ‘Fiat’ je pre dve nedelje obustavila proizvodnju zbog čega trpi velike gubitke, budući da svaki automobil proizveden u Kragujevcu košta oko 10.000 evra. To je savršen primer predmeta za medijaciju koji bi rezultirao dogovorom između radnika i uprave fabrike“, kaže Nedić.

Jedan od razloga za ovakvu situaciju je manjak znanja i svesti javnosti o medijaciji kao potencijalnom instrumentu za rešavanje pravnih nesuglasica. Tome u prilog govori činjenica da samo dva univerziteta u Srbiji nude medijaciju kao kurs u okviru programa na osnovnim akademskim studijama, kao i činjenica da ona nije obavezan predmet.

Situacija je, međutim, slična u ostatku Evrope u kojoj je procenat predmeta koji se rešavaju na ovaj način takođe mali. Jedan od izuzetaka je Italija. Leonardo D’Urso, medijator i direktor Centra za alternativno rešavanje sporova, objašnjava: „Italija je jedina u Evropskoj uniji održava savršenu ravnoteža između medijacije i tradicionalnih postupaka, dok u ostatku EU postotak predmeta koji se rešavaju putem medijacije iznosi u proseku jedan, što znači da se od 100 sudskih predmeta putem medijacije rešava samo jedan.“

Istraživanje sprovedeno uz podršku Evropskog parlamenta pod nazivom „Izračunavanje troškova nastalih nesprovođenjem medijacije – analiza podataka“, takođe govori u prilog ovome: u Italiji se u uspešnim medijacijama „sporovi rešavaju za 47 dana“ uz manje troškove u poređenju sa tradicionalnim postupcima.

Leonardo D’Urso, koji trenutno radi na projektu „Unapređenje efikasnosti pravosuđa u Srbiji“ insistira na promociji medijacije. „Zahvaljujući medijaciji, pravosudni sistem ostvaruje dvostruku prednost: prva se tiče kvaliteta jer rešenje ne nameće sudija već se ono postiže uz poštovanje interesa obe strane, a tu je i činjenica da je ova metoda jevtina i brza, odnosno da traje najviše dva meseca; druga prednost je kvantitativne prirode jer što više predmeta prođe kroz medijaciju, manji je pritisak na sudove i obrnuto, šro više predmeta završi u sudovima, postupak ostvarivanja pravde će biti sporiji, a sudovi će imati više posla“, kaže Leonardo D’Urso.

Drugim rečima, povećana upotreba medijacije će doprineti podizanju opšteg kvaliteta pravosuđa. Ovo je naročito važno za Srbiju, imajući u vidu da je pravosudna reforma jedan od osnovnih koraka u pretpristupnom procesu.

Promocija medijacije je, zajedno sa još nekoliko projekata poput smanjenja broja starih predmeta, deo tekućeg projekta „Unapređenje efikasnosti pravosuđa“ koji finansira Evropska unija.

Piše Đorđo Frušone, italijanski novinar i stažista u Delegaciji Evropske Unije