Snežana Madžarević, predstavnica žena vatrogasaca i predsednica MZ Vitkovci
Zovem se Snežana Madžarević. Po profesiji učiteljica. Počela sam da radim u jednoj seoskoj školi početkom devedesetih. Udata sam, majka dvoje dece, Gorane i Dušana.
U matičnoj osnovnoj školi u Vitkovcu sam bila vršilac dužnosti direktora škole dve godine.
Povukla sam se iz ih razloga, da bih prepustila posao drugarici.
U prethodnom mandatu Saveta Mesne zajednice Vitkovac bila sam potpredsednik. To je bilo ok, radila, kucala, jurila u senci muškarca i nije bilo tako strašno.
Kad su me članovi Saveta, moji saradnici, izabrali za predsednika, pomislila sam: „E, baš dobro, sad su mi odrešene ruke, imam šansu da realizujem mnoštvo ideja, a nisam baš imala prilike za to”.
A onda, šok! Osoba od koje sam očekivala najviše podrške, neku vrstu mentorstva, kolega prosvetni radnik i predsednik Saveta MZ osamdesetih godina ide mi u susret, tu u centru sela. Ja ponosna, očekujem podršku, osmeh.
Međutim, gospodin me dočekuje vikom uz mahanje rukama :„Jesi li ti normalna, pa kako može ženetina da bude predsednik mesne zajednice? Tebi je mesto u učionici! Ti ne znaš šta je kanalizacija i septička jama!Ti ne znaš šta je struja! Nijednu ciglu nigde nisi ugradila, kako te nije sramota! Bruka za selo, svi da nam se smeju zbog tebe!“
Ja u šoku, pokušavam da ga podsetim kako je pričao da je lepo što školovano dete ostade u selu i kako je hvalio moje aktivnosti dok sam bila direktor škole.
Bilo je takvih situacija puno, mnogo sam patila, pokušavala da vratim pečat Mesne zajednice nekom od kolega iz Saveta, osećala grižu savesti zbog svoje nepromišljene odluke, zaboravila ko sam, šta mogu i šta sam do tada uradila.
Jedan deo meštana je prihvatio moje imenovanje i počeli smo da radimo. Akcije, akcije, akcije… sređivanje Doma kulture, formiranje kulturnoumetničkog društva, udruženja dobrovoljnih davalaca krvi, pravljenje autobuskih stajališta, asfaltiranje, otvaranje apoteke u selu, organizovanje različitih manifestacija.
Ono što me je guralo da posle vremena patnje i osećanja da sam kao žena osoba niže vrednosti idem dalje bili su oni koji su mislili drugačije. Ali i inat i upornost i želja da pokažem onima koji su mi dali podršku da nisu pogrešili.
Razmišljala sam: završila sam fakultet, oni nisu, šta ću sad što nisam muško. Napravila sam već puno toga u svom mestu. Mogu još.
I onda sam shvatila da reči kojima su me pojedini šamarali nisu upućene meni – upućene su svim ženama, mojoj kćerki možda kad stasa i krene mojim stopama. Shvatila sam da nije lično i da je meni data šansa da to ispravim. Neko mora.
Svašta sam doživljavala, mnogo patila. Ovo je samo jedan primer.
Uz mnogo rada i borbe stižu rezultati.
Sada kažu da je Vitkovac najuspešnija mesna zajednica u kraljevačkoj opštini. Za mene nije još, ali stremim ka tome.
Sada sam predsednica Društva dobrovoljnih davalaca krvi koje ima oko 100 članova. Organizatori smo veoma uspešnih i u celoj Srbiji priznatih akcija.
Osnovali smo Dobrovoljno vatrogasno društvo (DVD) žensku jedinicu, prvu u Srbiji. Kako?
Jer ja sam dugogodišnji dobrovoljni davalac krvi.
Prva sam prošla vatrogasnu obuku, pre godinu i po, i od tada, na dobrovoljnoj bazi, radim u vatrogasnom društvu. Najpre smo na obuci bile ja i još dve žene, a sada, pre dva meseca, završena je obuka druge grupe u kojoj ima 15-ak žena.
Svojim damama krčim put! I vodim ih. Razbijamo tabue i predrasude.
Sada sam Saveta svih mesnih zajednica u opštini Kraljevo, a ima ih blizu sedamdeset.
Mada su me vraćali, izašla sam iz učionice i borila se. Jer ja sam prosvetni radnik i u školi i van nje.
Uskoro useljavam u kuću moja dva učenika, slabovidih blizanaca Ružice i Živka, koji sa mamom i bakom žive u kući od blata. Novu kuću sam napravila donacijama, dobrotvornim radom, mukotrpnim ali prijatnim. A i dalje ne znam da zidam. Ali sam animirala ljude koji to mogu!
Od februara sam vd direktora jedne gradske škole. Škola ima više dece nego Vitkovac stanovnika. I pomoći ću školi da se revitalizuje. Kao što sam i Vitkovcu. Bez učlanjenja u stranke, uprkos mnogim pritiscima. Težim putem, ali putem koji ja biram.
Jer drugim damama će nakon moje borbe biti lakše. Da sam odustala, kakvu bih poruku dala svojoj deci, svojim učenicima?
Neke od akcija:
Прављење стајалишта
Једна од акција давања крви
Правимо кућу
