Jednom sam bila pozvana da budem članica Opštinske komisije za rodnu ravnopravnost. Na promociji tog tela, na sam 8. mart, od predsednika opštine sam dobila karanfil. Sve članice su predstavljene medijima, ja kao žena koja se bavi osnaživanjem Romkinja. Tražene su izjave svih.
No, u svesti predstavnika i predstavnica sedme sile u mom gradu, Romkinje nemaju nikakve veze sa 8. martom i izjava sa moje strane nije bila zatražena. Mi ionako imamo 8. april…
Iz tog iskustva nosim samo karanfil i nerazumevanje, kao ilustraciju toga gde smo došli u emancipaciji.
A, stvarnost je da na pomen osmog marta većina ljudi u Srbiji uvek prvo pomisli na cveće i poklone. Ili na svečane ručkove koje su nekada spremale bake i majke.
Da je Dan žena podsete nas i mediji, najviše fotografijama i sa malo teksta. Od kako ja pamtim, to su slike cveća, a ponekad i fotografija žena iz nekog radnog kolektiva. A onda period samo cveća, pa sa petim oktobrom i malo teksta na temu ženskih prava. A onda, vrlo brzo, opet najviše cveća. Kada pretražujemo Dan žena na internetu, prvo nailazimo na mnoštvo oglasa za turističke aranžmane.
Poneka slika i kratka informacija o protestnom maršu feminističkih i levičarskih grupa jedva da probudi pažnju nekoj medijskoj kući, a pravo značenje osmog marta ostaje nedostupno za širu javnost.
Dok medijske tekstove o Danu žena odlikuje apolitičnost, javni diskurs nema dodira sa ekonomskom, političkom i socijalnom ravnopravnošću žena i muškaraca, sa radnim pravima, siromaštvom, ili sa novim zakonima, iako zahtevi koji su izrečeni 1910. zbog loših uslova rada i niskih plata mogu da se, skoro pa neizmenjeni, upućuju i u današnje vreme.
Nema pomena ni o višestrukoj diskriminaciji, o ženama se govori sa puno dodatnih podrazumevanja.
Osim da se radi o ženama u Srbiji, pa onda nekako sve moraju biti iste nacije i rase, žene nemaju ni klasu, zdravstveno stanje, godine, seksualnu orijentaciju… A to sve nije isto.
Feministički pokret je ženama doneo pravo na obrazovanje i zapošljavanje, jednaku platu za isti rad i pravo glasa. Pravo na trudničko i porodiljsko bolovanje, legalan abortus. Ali, Romkinje i dalje ne mogu da koriste osvojena prava. Romkinje su najsiromašnije i najmanje zaposlene, sa najnižim stepenom obrazovanja u Srbiji. Suočene su sa najvišim procentom diskriminacije i nasilja u svim oblastima života.
Podaci govore da samo 1 od 100 Roma doživi 60-tu godinu života. Iako je, generalno, životni vek žena duži nego kod muškaraca, u romskoj populaciji to nije slučaj pa je prosečni životni vek Romkinja u Srbiji 48 godina!
U slučaju nas Romkinja, Dan žena je politički važan. Jednako kao i Osmi april, Internacionalni dan Roma i Romkinja.
To nije samo mogućnost da otputuješ u Veneciju, nego mogućnost da tog dana uopšte imaš hleb na stolu.
Međutim, ispričano je malo takvih priča. I tragični događaji u poslednjih godinu dana – požari u romskim kućama u kojima je izgorelo jedanaestoro dece ili pogibija sedmoro ljudi u padu helihoptera upravo pokazuju prebacivanje krivice iz sfere politike u sferu dobro poznate opšteprihvaćene mizoginije. Naslov teksta u jednim novinama: Izgiboše svi zbog nemarne majke pored mizogenog ohrabruje i rasisitički ton u komentarima na internet portalima. Sva pažnja se usmerava na žene – majka je kriva što postoji, zato što se rodila i živi u svetu koji je uslovio njen život i izbore koji su joj dostupni – da založi šporet, da se uda kao devojčica, da sa 16 godina rodi dete…
Odgovornost medija u kreiranju mišljenja javnosti je velika. Tragajući za senzacionalizmom, pitanje suštine bilo koje društvene pojave ili događaja nije u fokusu. Kao društvo smo daleko od trenutka kada će se kroz javni govor tragati za uzrocima, a ne posledicama problema. Nedostaje nam istinsko razumevanje. Preklapanje diskriminacije po raznim osnovama, odnosno višestruka diskrkiminacija još uvek nije tema koja bi zainteresovala širu javnost.
Grupe koje čine Romsku žensku mrežu su zato pokrenule kampanju Mesec romskog ženskog aktivizma, tj. svakodnevne aktivnosti u celoj Srbiji kojima se ukazuje na važnost unapređenja položaja Romkinja.
U periodu od Međunarodnog dana žena do Svetskog dana Roma i Romkinja, obraćamo se medijima i tražimo svoje pravo da govorimo jasno i glasno o problemima sa kojima se susrećemo u svakodnevnom životu, ali i govorimo o ustaljenoj slici u društvu o nama, koja je prepuna stereotipa i predrasuda.
Do sada smo uspele da od početnog stanja koji je bio 0 pozitivnog izveštavanja medija u Srbiji od osmog marta do osmog aprila. 2009. godine, u istom periodu u 2014. dostignemo prosečno 3 dnevne medijske objave o Romkinjama, aktivizmu Romkinja, tekstove bez predrasuda. Činjenica je da smo morale da budemo kreativne na razne načine, pažljivo osmišljavamo akcije, lično pozivamo novinare i novinarke, radujemo se svakom pozitivnom tekstu…
Da bi se išta značajno promenilo predstoji nam dug put. Ali to, mi aktivisktinje, ne možemo same niti pitanje ukidanja diskriminacije, sterotipa i predrasuda sme da bude tema samo jedne grupe.
Za početak, učinimo da se javnost zaista upozna sa Danom žena.
Srbijo, srećan nam 8. mart!
Vera Kurtić
predsednica Upravnog odbora Romske ženske mreže Srbije
