Stefan Šipka, analitičar, Centar za evropsku politiku (EPC)
U čemu je problem?
Teško je zamisliti moderan život bez plastike. Ovaj materijal je od velike važnosti za transport, izolaciju i bezbednost proizvoda (npr. hrane), dok njena elastičnost, lakoća i relativno niska cena nudi brojne prednosti u odnosu na druge materijale. Međutim, itekako je moguće zamisliti Srbiju bez toliko zagađenja od (otpadne) plastike. Dovoljno je da pogledamo naše ulice i reke i dobićemo jasnu sliku da se mnogo više može učiniti po ovom pitanju.
Plastici je potrebno jako puno vremena da se sama raspadne; u međuvremenu zagađuje zemljište, rečna korita i morske površine. Otpadna plastika, uključujući mikroplastiku koja nastaje razlaganjem većih komada plastike, biva apsorbovana od strane živog sveta nanoseći štetu biljkama i životinjama. Posredno, mikroplastika može dospeti do samih ljudi sa potencijalnim štetnim efektima po zdravlje. Konačno, proizvodnja i spaljivanje plastičnog otpada je izvor dodatnih emisija štetnih supstanci sa negativnim uticajem na klimu. Stoga, iako važna za modernu privredu, neophodno je istovremeno umanjiti štetne efekte plastike po zdravlje i okolinu.
EC Audiovisual Services
Mere koje je Srbija u proteklom periodu preduzimala po pitanju plastike (i ekologije uopšte) uglavnom su uvođene zbog usaglašavanja sa evropskim standardima, u kontekstu pristupanja Evropskoj uniji (EU). Stoga vredi pogledati šta je EU uradila na rešavanju ekoloških problema u vezi sa plastikom, s obzirom da će slične mere pre ili kasnije morati da se uvedu i u Srbiji.
Evropski odgovor na zagađenje od plastike
Evropa je još od devedesetih godina imala politiku za rešavanje problema zagađenja od plastike. Posebno treba istaći Direktivu o ambalažnom otpadu koja je 2018. godine izmenjena tako da su ciljevi za reciklažu plastične ambalaže značajno povišeni (sa 22,5% na 55% do 2030. godine).
Međutim, Evropska komisija 2018. zauzima sveobuhvatniji pristup usvajanjem Evropske strategije za plastiku. Sama Strategija je rezultat šireg koncepta cirkularne ekonomije i paketa mera koje je Evropska komisija usvojila 2015. Strategija predviđa niz mera da se odgovori na izazov neodrživog korišćenja plastike. Neke mere su već počele da se pripremaju i sprovode.
Pre svega treba pomenuti Direktivu o jednokratnoj plastici (engl. single-use plastics – SUP) usvojenu u junu 2019. godine. SUP Direktiva se posebno odnosi na jednokratnu plastiku, s obzirom da se ovakva plastika koristi u velikim količinama i zatim vrlo brzo postaje otpad. SUP direktiva dodatno podstiče odvojeno sakupljanje, reciklažu ali i integrisanje reciklirane plastike u nove proizvode (konkretno, plastičnih flaša za piće). Proizvođači plastike će dobiti dodatne obaveze za finansiranje odvojenog sakupljanja i tretmana SUP otpada kao i za troškove čišćenja i podizanja svesti javnosti o značaju odgovornog rukovanja ovom vrstom proizvoda. Konačno za određene vrste jednokratne plastike (plastični pribor, čaše, tanjiri) predviđena je potpuna zabrana stavljanja na tržište. Iako usvojena ove godine, obaveze iz SUP Direktive ne stupaju na snagu momentalno jer je ostavljen prelazni period od dve godine za transponovanje Direktive u pravo država članica, kao i dodatni prelazni rokovi za industriju.
EC Audiovisual Services
Pored otpadne plastike, Evropska agencija za hemikalije dala predlog za restrikciju mikroplastike koja se namerno unosi u proizvode (npr. hemijski proizvodi, odeća, kozmetički proizvodi, preparati za zaštitu bilja i đubriva). U ovom trenutku u procesu su javne konsultacije između Agencije, eksperata, civilnog društva i industrije oko predloga za restrikciju mikroplastike. S obzirom da je svaki sektor industrije specifičan (po pitanju prilagodljivosti i efekata po životnu sredinu), naročito osetljive teme – kako za privredu tako i za civilno društvo – jesu rokovi za usklađivanje i obim restrikcija. Pored pomenutog predloga Agencije za hemikalije, Strategija za plastiku predviđa i druge mere poput: ulaganja u istraživanje i razvoj, pravila za dizajn i označavanje proizvoda kao i ocene efektivnosti Direktive o preradi urbanih otpadnih voda u sprečavanju ulaska mikroplastike u životnu sredinu (preko otpadne vode).
EK je u okviru predloga novog višegodišnjeg finansijskog okvira (2021-2027.) dala predlog za uvođenje „doprinosa“ (čitaj: poreza) na nivou EU kojim bi se stimulisala reciklaža plastike umesto njenog spaljivanja ili odlaganja na deponije. Takav predlog je naišao na brojne kritike od strane industrije ali i civilnog društva. Oporezivanje je tradicionalno oblast „rezervisana“ za države članice pa će svakako biti interesantno pratiti ishod ove inicijative. S obzirom na krizu oko Bregzita, ne treba isključiti mogućnost da ova mera zaista bude usvojena kao odgovor ne samo na ekološke, nego i na fiskalne izazove sa kojima se EU trenutno suočava.
Kao primer ne-regulatorne mere, Evropska komisija (EK) je 2018. sprovela kampanju dobrovoljnog obavezivanja industrije plastike da integriše 10 miliona tona reciklirane plastike u nove proizvode. EU je ovaj potez preduzela jer je – kako piše u Strategiji za plastiku – potražnja za recikliranom plastikom od strane proizvođača još uvek veoma niska – oko 6%. Ove mere su odgovor i na otežanu trgovinu otpadnom plastikom usled odluke Pekinga da od januara 2018. ograniči uvoz otpadnih materijala u Kinu, uključujući plastiku. Iako se 70 kompanija i privrednih udruženja dobrovoljno obavezalo (industrija je formirala i posebno udruženje za rešavanje problema plastike), preliminarni rezultati pokazuju da industrija nije ispunila očekivanja Komisije jer su preuzete obaveze na oko 65% od definisanog cilja. No lekcije izvučene iz ove kampanje i dalje mogu biti dragocene za definisanje daljih politika Komisije po ovom pitanju. Industrija je pokazala određenu spremnost da sama doprinese rešenju problema dok za potpuno ostvarenje željenih ciljeva Komisija uvek može predložiti regulatorne mere (što je i najavljeno Strategijom za plastiku i delimično uvedeno SUP Direktivom).
Izazovi pred Srbijom
Imajući u vidu opseg mera koje EU priprema, usaglašavanje sa evropskim pravilima svakako može doprineti umanjenju zagađenja od plastike u Srbiji. To je takođe važno i zbog evropskih integracija. Usklađenost sa evropskim standardima je uslov za članstvo a nepoštovanje pravila EU nakon dostizanja članstva može dovesti do novčanih kazni za Srbiju. Sve mere EU ne stupaju na snagu momentalno, već su predviđeni tranzicioni periodi kako bi se evropska industrija prilagodila. Međutim, do trenutka kada Srbija postane članica EU, sve navedene mere biće već na snazi. Stoga, osim rešavanja sopstvenih ekoloških problema, Srbija mora da se pripremi za preuzimanje novih obaveza na vreme, kako bi ispunila uslove za članstvo.
EC Audiovisual Services
Srbija takođe treba da pripremi sopstvenu privredu i potrošače na izazove koji predstoje. Zabrana određenih tipova plastičnih proizvoda je jedna od tih promena koja podrazumeva da potrošači ili prestanu da koriste ove proizvode ili da im nađu zamenu (npr. kartonski ili metalni proizvodi). To sa sobom može doneti nove izazove usled potencijalno viših cena ali i izazova u pogledu adekvatne reciklaže (npr. za papirne/kartonske proizvode koji u sebi imaju primese plastike). Potrebno je takođe voditi računa o ekonomskim efektima koje će ovakve obaveze imati po srpsku industriju plastike koja zajedno sa hemijskom, gumarskom i industrijom nemetala čini oko 15% srpskog izvoza (oko 2,5 milijarde evra) i zapošljava oko 55000 radnika.
Treba voditi računa o efektima zabrane određenh tipova jednokratne plastike, uvođenja novih obaveza za zbrinjavanje plastičnog otpada (npr. produžena odgovornost proizvođača) kao i povećenih zahteva za reciklažom otpadne plastike[1] i njenom integrisanju u nove proizvode. Zabrana uvoza plastičnog otpada u Kinu može povećati interesovanje iz EU za plasman takvog otpada u Srbiju usled inter alia relativno jevtinije radne snage. Srbija mora da ima spreman odgovor na takav scenario, s obzirom da sa sobom nosi ne samo poslovne prilike, već i potencijalne ekološke rizike.
Manje zagađenje prirode i gradova, manje opterećenje deponija i nove poslovne prilike za reciklere svakako mogu doprineti kvalitetnijem životu građana i uspešnom usaglašavanju sa evropskim standardima. Ako se privreda i društvo adekvatno i blagovremeno pripreme, Srbija može umanjiti negativne efekte i ostvariti koristi od restriktivnijeg pristupa plastici. Odgovornost je svakako i na samom pojedincu – izbegavanje nepotrebne plastike i ambalaže, bacanje otpada na predviđeno mesto i razdvajanje plastike od drugih vrsta otpada. Javna svest, adekvatna infrastruktura, dobri zakoni i njihovo sprovođenje svakako da mogu postepeno otkloniti štetu koja nastaje od plastike.
[1] Na osnovu zvaničnih podataka, u Srbiji se reciklira oko 27% plastičnog otpada (a novi zahtevi EU biće 55%), s tim što i ove procene treba uzeti sa značajnom dozom rezerve. Izvor: procene autora na osnovu podataka iz Izveštaja Agencije za zaštitu životne sredine o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom u 2017. godini.
[divider] – [/divider]
Stefan Šipka je stručnjak za ekološke politike Evropske unije i Srbije, uključujući i cirkularnu ekonomiju. Angažovan je kao analitičar javnih politika u briselskoj think tank organizaciji Centar za evropsku politiku (European Policy Centre – EPC).
