Anđina priča: Želim da čitam bajke svojoj deci

0

„Dok sam živela u domu, nisam morala da znam da čitam. Sada živim u svojoj kući i moram da naučim“, kaže Anđa

Pokušajte da zamislite da umesto slova koja su vam poznata, vidite samo gomilu beskorisnih crtica. Tako se četrdesetšestogodišnja Anđa oseća svaki put kad vidi slova.

Anđa je štićenica doma „Gvozden Jovančićević” u Velikom Popovcu, malom selu u Srbiji, koje se stara o ljudima sa intelektualnim teškoćama. U dom je došla pre tri godine, a do pre samo dva meseca je umela da napiše samo četiri slova svog imena. Pre je živela u Grockoj, prigradskom naselju u Beogradu, sa svojim mužem i porodicom koja se starala o njenom domaćinstvu i deci.

„Moj muž je mnogo pio. Imam jednog sina i dve ćerke. Još dok sam bila u bolnici nakon što sam rodila mlađu ćerku, ljudi iz Centra za socijalni rad su mi je oduzeli, a mene odveli u dom u Veliki Popovac. Jedino što mi je ostalo od nje je benkica. Nisam htela da idem tamo i mnogo sam plakala”, kaže Anđa, brišući suze.

Anđa nije mogla ništa da učini povodom ovoga budući da je bila lišena pravne sposobnosti kao i većina ljudi koji žive u ustanovama socijalne zaštite. S pravne tačke gledišta, lice lišeno pravne sposobnosti ima prava i obaveze jednog četrnaestogodišnjaka i odluke u njegovo ime donosi staratelj.

Vreme je prolazilo i Anđa se navikla na novo okruženje. Našla je prijatelje među drugim štićenicima i bila joj je poverena odgovornost čišćenja kancelarija i hodnika u domu. „Bilo je teško u početku, ali brzo sam se navikla i bilo mi je fino. Tamo sam upoznala Slađana. Počeli smo da se zabavljamo i baš volim da provodim vreme sa njim. Svaki dan pijemo kafu i pričamo. Bila sam presrećna kad sam saznala da ćemo se preseliti u Veliko Gradište“, kaže Anđa.

Započnimo život” u Velikom Gradištu

andja-i-ekipa

Anđa je bila jedna od 20 štićenika doma u Velikom Popovcu koji su učestvovali u projektu „Započnimo život“ čiji je cilj deinstitucionalizacija i društveno uključivanje lica sa intelektualnim teškoćama. Dom u Velikom Popovcu je odlučio da se priključi projektu koji je finansirala EU, zajedno sa češkom nevladinom organizacijom People in Need te su tako u martu 2015. Anđa, Slađan i još četiri korisnika doma preseljeni 60 kilometara dalje u Veliko Gradište.

Uz stručnu pomoć asistenata, lokalne samouprave i dobrih ljudi u malom gradu nedaleko od Srebrnog Jezera, štićenici doma sada pokazuju viši nivo samostalnosti u donošenju odluka i organizovanju sopstvenog života. „Dok sam živela u domu, nisam morala da znam da čitam jer su to zaposleni radili umesto mene. Sad kad živim u svojoj kući i moram da naučim. Sve moram da radim sama i više mi se sviđa ovako“, kaže Anđa.

UNESCO definiše pismenost kao „osnovno ljudsko pravo i temelj celoživotnog učenja. Pismenost je od presudnog značaja za društveni razvoj jer ima sposobnost da transformiše život ljudi. Za pojedince, porodice i čitava društva pismenost je instrument osnaživanja kojim se unapređuje njihovo zdravlje, izvori prihoda i odnos sa svetom”.

Ali slika pismenosti u Srbiji nije baš svetla. Čak 17 odsto stanovništva je nepismeno prema podacima Ministarstva prosvete iz 2014. Žene čine 80 odsto od pomenute cifre. Situacija je još lošija u rezidencijalnim ustanovama, budući da u njima obično nema uslova za svakodnevno usavršavanje veština čitanja i pisanja.

Pismenost je put do temeljnije socijalizacije

Ubrzo po preseljenju u novu zajednicu, postaje očigledno da je pismenost jedan od najvažnijih preduslova za temeljniju socijalizaciju ovih lica i njihov ukupni kvalitet života. Zato je opismenjavanje postalo jedna od aktivnosti projekta kojoj je Živoslavka Lola Ilić, učiteljica u penziji, ubrzo rešila da se priključi.

„Anđa je na početku znala da razlikuje samo slova A i B. Jedva je umela da napiše svoje ime i kategorički je odbijala da nauči ostala slova. Stalno je govorila da nije dete da bi išla u školu. Uspeli smo da je ubedimo da makar pokuša. Počela je da uči i vremenom stekla samopouzdanje”, priča Živoslavka Lola Ilić. „Anđa sada ume da piše kratke, proste reči i ima vrlo čitak rukopis. Ima još posla i učenja dok Anđa ne postane uistinu pismena, ali svakim danom je sve bolja i bolja”, kaže Živoslavka Lola Ilić.

Anđa je završila četiri razreda osnovne škole ali je kasnije zaboravila slova. „Kada je Lola došla, ja nisam htela da učim da čitam i pišem jer sam se plašila da neću znati ništa i da će učiteljica vikati na mene. Onda sam shvatila da je učiteljica fina i da ima strpljenja sa mnom, pa učenje nije bilo teško. Sada mogu i Srđanu da pomognem kad nešto ne ume da napiše“, sa osmehom objašnjava Anđa.

Hoću da napišem pismo svojoj deci

Pre nekoliko meseci, Anđa je počela da radi u Direkciji za izgradnju opštine Veliko Gradište na poslovima održavanja gradskog parka. Sada mete staze za šetanje u parku, skuplja đubre, zaliva biljke. „Ne možeš da dobiješ platu ako ne znaš da se potpišeš. Ako hoćeš novu ličnu kartu, opet treba da se potpišeš. A uvek je dobro kad znaš šta piše na papiru”, odgovara Anđa na pitanje zašto joj je pismenost važna.

Kada se vrati s posla, gleda omiljeni TV program, pije kafu sa dečkom ili šeta pored Dunava. „Veliko Gradište je najbolji grad na svetu. Počela sam da čistim u biblioteci. Svi su fini prema meni i kad god odem tamo čeka me šoljica kafe. Dobro su me prihvatili. Šteta je ići u biblioteku i ne znati da čitaš i pišeš”, kaže Anđa.

„Započnimo život” je deo šireg projekta „Otvorene ruke” čije sprovođenje podržavaju Ministarstvo rada, boračkih i socijalnih pitanja i Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, a finansira Evropska unija. U okviru projekta, pored kuće u Velikom Gradištu, još šest štićenika se preselilo u Petrovac na Mlavi, a još osam njih žive u takozvanoj kući na pola puta u kojoj se štićenici uče na život u zajednici.

Anđa planira da poseti neke od prijatelja u Petrovcu na Mlavi i želi da tamo otputuje sama. Zato mora još da vežba čitanje. „Hoću da naučim da čitam jer to važno kad putujete autobusom – morate da čitate natpise na autobusu na kojima piše gde idu”, objašnjava Anđa.

„Pisanje mi je važno jer hoću da napišem pismo svojoj deci. Hoću da me posete jednog dana ako im hraniteljska porodica dozvoli da dođu u Veliko Gradište. Odvešću ih da se igraju i čitaću im bajke. Zato je pismenost važna”, zaključuje ona.

Autor: Jasna Glišić, People in Need

Podeli

Comments are closed.