Sa ženama uvek neki problem

Istog dana kada sam dobila predlog da napišem nešto o ženama i njihovom mestu u društvu, imala sam kratak sukob sa jednim muškarcem oko mesta u redu koji je kada sam se pobunila što ide preko reda, vrlo glasno, tražeći odobravanje od ostalih prisutnih, rekao – Sa ženama uvek neki problem!

A, ne, ne, nikada nisam tražila da me posebno poštuju zato što sam žena, nego da me poštuju kao ljudsko biće. Ne tražim privilegije zato što sam žena, ali nećete me ni ćuškati u stranu zato što sam žena.

Ja sam žena koja živi u Srbiji u 21. veku. Odrasla sam u porodici u kojoj su se babe sa obe strane školovale pre Drugog svetskog rata i, nesrećnim slučajem, obe svoju decu posle rata podizale same. Jedna od njih je radila kao zidarski pomoćnik u građevinskoj firmi. Priznaćete, danas ćete teško videti ženu zidarskog pomoćnika kako gura kolica sa malterom, iako smo davno srušili barijere kada su radna mesta u pitanju. Dakle, odrasla sam u porodici gde se nijedan posao nije smatrao sramnim i gde su se vrlo rano, igrom slučaja izbrisale sve rodne i polne razlike i barijere, nisu me tome učili. I za mene nisu postojale, niti postoje.

Ali ja sam rasla i živim u društvu gde su polne i rodne razlike bile vrlo jasno razgraničene, u kome su mi vrlo jasno pokazivali gde mi je mesto, kao kad uđete u pravoslavnu crkvu u kojoj se zna sa koje strane stoje žene a sa koje muškarci. Pogrešite li stranu, budete optuženi za nepoštovanje institucije pa tako i nepoštovanje društvenih pravila. Zato uglavnom idem kroz život sa jezikom kao kopljem, zahtevajući svoje mesto.

Žene u Srbiji, generacije i generacije, vaspitavaju da sebi uvek treba da budu na drugom, trećem, četvrtom mestu i da same sebi nikako ne smeju biti najvažnije. Da su joj na prvom mestu brak i porodica, odnosno muž i deca, baš tim redom. Brak i muž koji joj obezbeđuju vidljivost, poštovanje i mesto u društvu, deca kao svrha njhovog postojanja. Ako kuvaju, da kuvaju šta drugi vole, ako kupuju da kupuju drugima, da prve ustanu, poslednje legnu, da je muškarac ogledalo žene, da su dečiji nestašluci isključivo i samo njihova greška. Da ćute i “ne prave se pametne”, da ne misle previše jer ima ko da misli. I bez pobune su na to pristajale jer “tako je majka, tako je baba, tako moram i ja.”

Danas majke uče svoje ćerke – Ne budi luda kao ja! Nažalost, ovaj savet dovodi do toga da mlade žene na vrlo pogrešan način traže svoje mesto u društvu, uglavnom izgovarajući – Neću! Neću da kuvam, da perem, da se udajem, rađam decu, neću da budem robinja kao moja majka.

Retke su one koje svoje ćerke uče, jer u porodici stičemo temelje, da pronađu sebe, razgraniče šta same žele i ne povlače se sa mesta za koje im je neko rekao da nisu za njih. Jer žene to svakodnevno rade, svesno ili nesvesno.

Kao pokretač Internet akcije “Moje dojke su Ok” koja ukazuje na važnost prevenicije, prvenstveno karcinoma dojke” a onda i zdravlja uopšte, i kao neko kome se stalno obraćaju sa svojim pričama i problemima, suočena sam sa činjenicom da su žene, generalno, i dalje sebi na poslednjem mestu. Suočene sa simptomima koje, eventualno, mogu ukazivati na tešku bolest, žene u Srbiji čak ne znaju kom lekaru treba da se obrate. A onda uglavnom ćute i trpe dok ne bude kasno. Sa bolnim suočavanjem sa dijagnozom, dolazi i suočavanje sa sredinom koja ih tera da se stide svoje bolesti i suočavanje sa strahom da je oboleo jedan njihov deo koji može da bude odstranjen a koji ih čini ženom. Žene u Srbiji koje obole od karcinoma dojke nemaju neophodnu psihološku pomoć tokom koje bi ih neko stručno lice naučilo, jer to se uči, da dojke jesu obeležje pola ali nikako obeležje ljudskosti i da su i dalje ljudi, nimalo različiti od svih ostalih.

Zato se okupljaju u udruženja. Kako bi pomogle jedne drugima da ostvare svoja prava, kako ona vezana za medicinsku pomoć i pravo, tako i ona društvena. A udruženja, koliko god se borila za prava svojih članova, ipak pokazuju da su njihovi članovi neko kome su neka prava uskraćena.

Tako imamo udruženja samohranih majki kojima kasni dečiji dodatak, udruženja porodilja kojima kasne nadoknade, udruženja koja se bore da mame koje doje svoje bebe na javnim mestima ne budu proglašavane za nemoralne, klubove, pa udruženja, mlade žene koje su primorane da potpisuju blanko ostavke u slučaju da ostanu u drugom stanju…

I sve dok zajedno sa edukacijom žena da su ljudi nimalo manje vredni od muškaraca, ne počnemo da edukujemo šire društvo, imaćemo nekoga ko će reći – Sa ženama uvek neki problem. Od mesta u redu do zdravlja i osnovnih ljudskih prava.

Prošlo je vreme kada su žene služile samo kao drvo koje će pomoći nekom muškarcu da se kao bršljen veže za nju kako bi mu pomogla da se penje ka nebu na poslovnoj, društvenoj ekonomskoj lestvici.

One čak ne traže da neko njima bude to drvo, mogu same. Potrebno je samo da niko više ne izgovara – nije to za tebe, nije ti ništa, to je tvoja greška, glupa si, nesposobna si, manje si vredna. I da žene shvate da same sebi moraju biti važne.

Žene svakodnevno ruse barijere. Ali svakodnevno ih neko ponovo diže.

Dok god je te borbe, žene se nisu izborile za sebe u ovom društvu.

Mirjana Mimica je blogerka i pokretač Internet akcije „Moje dojke su OK“.