Bojana Spalević
Volontiranje ne znači samo pomaganje lokalnoj zajednici da reši neki određeni problem već i druženje, zadovoljstvo, osmeh, dobro volju, učenje, stvaranje, uspomene
Mesec: avgust, Vreme: 12h, Mesto: bašta jednog beogradskog kafića, Piće: kafa, Misija: prisluškivanje razgovora. Uz svaki ispijeni gutljaj kafe, odslušam po jedan deo razgovora dve devojke (rekla bih da imaju 18 godina), dok čekam svoju dragu drugaricu kojoj ću prepričavati utiske sa ovogodišnjeg kampa. Nemojte pomisliti da volim da prisluškujem tuđe razgovore, samo volim da čujem način razmišljanja mladih ljudi i da vidim kako provode letnje dane. Možda i sama dobijem dobar savet kako da kvalitetno ispunim svoje vreme.
Rečenica koju sebi ponavljam već četiri godine je „Leto nije leto, ako nisam bila na kampu“. Kada bih morala da objasnim kamp u jednoj reči razmišljala bih da li je to „Sreća“, „Avantura“ ili „Iskustvo“. Štreberska definicija bi glasila da je to oblik volontiranja u kojem grupa volontera iz celog sveta pomaže lokalnoj zajednici na rešavanju određenog problema koristeći kao sredstva svoje znanje i veštine. Ali dodajmo tu i druženje, zadovoljstvo, osmeh, dobro volju, učenje, stvaranje, uspomene. Zapravo to je taj „mozaik sveta“ – druge kulture, različiti jezici, novi ukusi, drugačija pravila – koje najbolje spoznaš kad žurno ulaziš u voz na peronu, čekaš čekiranje karte na aerodromu ili olovkom na karti označavaš sledeću destinaciju.
Moj prvi volonterski kamp bio je davne 2013. godine. Oprostite mi što govorim „davne“, ali na kampu poželite da vreme postane nemerljivo. Tada sam bila u Slovačkoj, mesto Humene sa 120 stanovnika i radili smo na obnavljanju zamka iz XIII veka. Bili smo smeštni u planinarskom domu i u vojničkom šatoru. Mogli smo da odaberemo gde želimo da noćimo. Isprobala sam oba i na kraju se opredelila za planinarski dom. Na ovom kampu učestvovalo je nas osmoro i dve kamp liderke. Obavljanje poslova bilo je od 9h do 12h, posle čega bismo imali pauzu za ručak i potom smo se vraćali da završimo sve predviđeno za taj dan. Ono što zasigurno čini glavnu nit svakog volonterskog dana su slobodne aktivnosti koje doprinose zbližavanju, upoznavanju i razumevanju drugog i drugačijeg. Kamp je uvek u manjem mestu, te se organizatori trude da slobodno vreme provedemo u obilasku obližnjeg grada ili u sportskim aktivnostima – planinarenje, kanuing, pešačenje, igranje tradicionalnih igara. Rekla bih, iz iskustva, da se dan na kampu nikad ne završava, čak i noćni sati su rezervisani za igranje karata, gitaru, tvister i dobro raspoloženje. Od tada do danas, bila sam na još tri kampa, dva puta u Nemačkoj i jednom u Španiji. Uvek sam biraš destinaciju, šta želiš da radiš na kampu i na kraju sam biraš i smeštaj kada vidiš koji je opis kampa.
Verujte mi nije štos samo u volonterskom danu, ima tu nešto više. Postoji taj osećaj ispunjenosti nakon svakog kampa, to jednogodišnje prepričavanje utisaka posle kojeg ponovo ostaju neispričane priče, ta želja da se svet učini boljim i tolerantnijim mesto sa svakim prihvatanjem novog, to neumorno traganje za prijateljima i stvaranje kontakata koji povezuju najudaljenije krajeve sveta. Volontiranje u ovom obliku mi je pomoglo da se oslobodim i načinim prve korake ka samostalnosti. Naučila sam da se snađem samo sa voznom kartom u ruci, mapom grada i pažljivo datim instrukcijama kamp lidera. Nikakav „pametan“ telefon nije pametniji od davno ucrtanih puteva i staza koje sigurno vode ka odredištu. Postala sam tolerantnija za različito i uvažavanje istog. Nije samo moj običaj i moje shvatanje ispravno, postoji mnogo viđenja jedne iste stvari. Savladala sam tremu da govorim strani jezik i unapredila svoje znanje. Postala sam timski igrač koji prihvata svoja zaduženja da bi grupa funkcionisala kao jedan. Spremna sam da drugima pružim svoja kulinarska znanja i naučene nove recepte prikažem na nekom od porodičnih okupljanja. Pozivni brojevi svih zemalja su mi poznati – gde god pođeš, kod nekog volontera možeš da dođeš! Čudno je kako mi je sa nekim ljudima bilo potrebno i četiri godine da prozborim koju reč, razmenim prosto „kako si“, a sa ovim ljudima za dve, tri nedelje postanem prijatelj koji to nije samo na facebook-u. Već prijatelj, nezaobilazan u stvaranju sećanja. Sa svakim kampom steknem neku novu veštinu – kako da sagradim zid, kako da napravim bazu podataka sa predmetima pronađenim na arheološkom nalazištu, kako da pravilno prevedem rečenicu sa srpskog na nemački da bi bila u duhu jezika, kako je moguće na najlakši način da nekada ruinirano mesto postane privlačno izletište. Slobodno vreme je predviđeno za obilaske, tako da sa svakim kampom postajem sve informisanija o istoriji jednog mesta. Volonteri kada dođu na kamp, zanimljivi su i lokalnim medijima – svi bi da ih pitaju, fotografišu i sa njima provedu neko vreme. Pa ko voli kamere i diktafone, neka izvoli! Vaš prvi intervju je zagarantovan. Glavnu notu kampu daje lokalno stanovništvo ili volonterskim žargonom – „lokalci“. Oni su tu uvek da pomognu, dele poklone i uživaju sa nama, nekad ne razaznajući ni o čemu pričamo. Ali osmeh je univerzalan znak koji isto znači bez obzira na reči koje nekad samo lete!
Moto ovakvog oblika volontiranja je „Uloži energiju, moć, daj sebe i dobićeš mnogo više“. Davanje i dobijanje se ne potiru već stvaraju bogatstvo čovečanstva!
[divider] – [/divider]
Bojana Spalević iz Beograda je studentkinja četvrte godine Fakulteta političkih nauka, smer novinarstvo i komunikologija. Aktivna je učesnica međunarodnih volonterskih kampova od 2013. godine,a članica PR-grupe Mladih istraživača Srbije od 2014. godine.
