Milica Delević
Ulazak u članstvo EU uvek sam doživljavala kao instrument unutrašnje promene zemlje. Pošto više ne radim na poslovima u vezi sa evropskom integracijom regiona, prihvatajući poziv da učestvujem na konferenciji*, računala sam na izveštaj o napretku kao pomoć u oceni unutrašnje promene ostvarene u prethodnom periodu. Međutim, objavljivanje izveštaja o napretku, očekivano kao i prethodnih godina sredinom oktobra, ove godine je pomereno. Evropska komisija kao razlog je navela da izveštaj zaslužuje punu pažnju koju je teško obezbediti jer je u isto vreme predviđen samit EU posvećen izbegličkoj krizi.
U medijima se međutim pojavilo tumačenje prema kome je objavljivanje pomereno upravo zbog straha da bi delovi izveštaja koji se odnose na ocenu stanja u medijima i pravosuđa u Turskoj mogli da privuku previše pažnje i otežaju postizanje dogovora važnog za upravljanje izbegličkom krizom. Izgleda da su one zemlje članice, koje su tražile da se izveštaj objavi tek nakon održavanja izbora u Turskoj odnele prevagu, pošto se objavljivanje sada očekuje početkom novembra.
Razmere izbegličke krize, izazovi i posledice koje nosi su takve da je razmišljanje o tome kako najbolje odgovoriti na ono što je trenutno najveći izazov, odnosno kako najpre ugasiti najveću vatru, i očekivano i racionalno. Ipak, odlaganje objavljivanja izveštaja šalje odredjene poruke. I to ne samo za Tursku.
Zapadni Balkan nije u istoj situaciji kao i Turska, u kojoj se nalazi preko dva miliona izbeglica. Bitni delovi sporazuma o readmisiji između EU i Turske, koji bi podstakli strožu kontrolu granica, tek treba da stupe na snagu. Ali “balkanska ruta” jeste način na koji izbeglice iz sukobima pogođenog regiona dolaze do Evrope i samim tim pouke ovog slučaja važne su i za zemlje regiona.
Poruka ima dve vrste: dobre i loše.
Dobra poruka je da je region ponovo u fokusu pažnje. Da citiram albanskog kolegu Remzi Ljanija “dobro je biti dosadan (nemati probleme koji te čine zanimljivim), ali je loše biti zaboravljen”.
Dva su faktora koja usmeravaju pažnju EU na region – prvi je izbeglička kriza, gde je balkanska ruta način dolaska do Evrope, a drugi geopolitičke tenzije izmedju Evropske unije i Rusije.
Sledeća dobra poruka je da su prethodni slučajevi kada je region privlačio paznju Evropske unije bili oni kada je sam region bio “proizvodjač” (neretko i “izvoznik”) problema – sukobi, blokade, nerešeni problemi, nepostojanje komunikacije.
Baš u takvim okolnostima (za vreme NATO intervencije) je i osmišljen Proces stabilizacije i proširivanja, čiji je cilj bio da, finansijskom pomoći, jednostranim otvaranjem evropskog tržišta za region i stavljanjem u perspektivu ulaska u članstvo, najpre dodje do stabilizacije prilika u regionu a zatim i do njegove pune integracije u EU.
Nisu svi problemi u regionu razrešeni, naprotiv. Ostalo je još dosta posla, ali je zajednička želja zemalja regiona da postane deo EU dala okvir za njihovo rešavanje i međusobnu komunikaciju, kao i moć EU da utiče na ubrzanje ovih procesa.
Problemi koji sada privlače pažnju EU nisu nastali u regionu zapadnog Balkana ali je on potreban za njihovo rešavanje. Postajući delom rešenja ovog problema, zemlje regiona su u prilici i da učine sebe značajnim partnerom, izvuku korist od konkretne saradnje u regionu i ubrzaju proces integracije.
Vaganje između demokratije i politike
Ali ima i loših poruka. Prva i najvažnija je da kada morate toliko da vagate šta ćete da kažete da na kraju odložite objavljivanje izveštaja, kredibilitet procesa proširenja kao instrumenta unutrašnje transformacije slabi. Kako JE to rekao James Ker Lindsay, situacija u kojoj objektivno ne možete da kažete da ste zadovoljni napretkom u ispunjavanju demokratskih kriterijuma, a politički ne smete da kažete niste, jeste problematična za proširenje.
Izveštaj o napretku, kao i politika proširenja uopšte, iako usmeren pre svega na ocenu učinjenog napretka pojedine zemlje u političkim i ekonomskim reformama i usklađivanju sa zakonodavstvom EU, uvek je predstavljao osetljivu ravnotežu izmedju političke poruke i objektivne ocene učinjenog.
Razlog je jednostavan – cilj izveštaja, a i procesa proširenja, je da bude više napretka sledeće godine. Zato Komisija, iako nikad ništa ne prećuti, pažljivo odmerava šta i kako kaže, šta se nađe na kojoj strani i kako je prezentovano, trudeći se da nađe ravnotežu između objektivnog prikazivanja stanja, što je jedino što održava kredibilitet i u zemljama regiona i članicama EU, i “ulaganja” u dalji napredak.
Ipak, ovogodišnje odlaganje, a jos više podsticaji dati Turskoj radi postizanja dogovora koji bi trebalo da pomogne kontrolu toka izbeglica, pokazuje koliko će potreba da se stvari “stave u kontekst” otežati uticaj proširenja na unutrašnju transformaciju kandidata, koliko god da bi EU želela da je vidi. Moglo bi se reći da je u pitanju klasicna real-politička situacija, u kojoj interesi odnose prevagu nad vrednostima – iako vrednosti ostaju cilj kome se dugoročno teži.
Činjenica da je ova kriza pokazala i ružnije lice političkog diskursa unutar zemalja članica EU, dodatno čini privrženost unutrašnjoj transformaciji manje uverljivom. Videli smo ograde, čuli o “rojevima izbeglica”, o veri kao kriterijumu za njihovo prihvatanje ili odbijanje, odbrani hrišćanstva.
Iako su razmere krize takve da svakako ima smisla razmišljati kakve će sve izazove biti potrebno savladati da bi došlo do integracije velikog broja pristiglih izbeglica u evropska društva, videli smo i čuli, više populizma nego liderstva, a nekada su razložne i liderske intervencije usledile tek nakon početnog oklevanja i loših poruka.
“Više Evrope”
Druga loša poruka je težina krize u kojoj se nalazi EU. Evropska unija je na prethodne krize odgovarala čvršćim povezivanjem – jedinstveno tržiste kao odgovor na krizu evropske konkurentnosti ili na primer Evropska unija kao odgovor na nemačko ujedinjenje. Vrlo često su tako nastajale tvorevine za koje je, da bi bile uspešne, kasnije bilo potrebno – još integracije. Kako je to rekao Prodi prilikom uvođenja evra “Siguran sam da će nas evro obavezati na ceo niz novih ekonomskih instrumenata. Politički je nemoguće uraditi to sada. Ali jednog dana doći će do krize i moraćemo da ih napravimo.”
I danas je rešenje “više Evrope”, delom zbog toga što problemi prevazilaze odgovor koje pojedinačne države mogu dati, a delom zato što stvoreni oblici integracije, poput Šengena ili evra, ne mogu opstati ako ih ne podupre novi niz institucija i zajedničkih politika.
Nemoguće je imati jedinstvenu viznu politiku, a nemati jedinstvenu politiku azila ili harmonizovanu politiku socijalnih davanja. Takva situacija vodi do asylum ili social benefit shoppinga. Isto važi i za krizu evro zone – jedinstvena valuta zahteva čitav niz institutcija i politika koje trenutno ne postoje. Bez toga, svi oblici saradnje koji nisu podrzani institutcijama i ukorenjeni u postojeće politike ne mogu da prođu test bilo kakve krize i funkcionišu kao cipele za lepo vreme – kvare se i propuštaju na kiši.
Ali, dok situacija traži više Evrope, ne postoji politička podrška da se do toga dođe. Unutar zemalja članica nastaju opcije koje su protiv ili Evropske unije kao takve ili protiv evra ili slobodnog kretanja ljudi koje im donosi radnike iz novih članica ili sada izbeglice.
Politika je u mnogim zemljama EU postala bolan proces u kome “tradicionalne” partije, koje su ranije bile politički protivnici, sada moraju da sarađuju da na vlast ne bi došle protestne, anti establishment partije – Slobodarska partija u Austriji ili Nacionalni front u Francuskoj, čije ideje solidarnosti ne prelaze granice nacionalne države pa čak se i ne odnose na sve (naročito ne na novopridošle) unutar njih.
Osnove evropske integracije uvek su činile legitimitet i solidarnost – bez osnove koju daje solidarnost, donositi odluke kojima se uspostavlja „bliža“ integracija nije legitimno, koliko god da je potrebno. Ovaj začarani krug je vrlo teško prevazići i to je za EU ugrožavajuće.
Šta ova situacija znači za odnos EU prema regionu
Situacija kao što je „benigno zanemarivanje“ ne postoji. Iako izazovi koji za EU dolaze sa juga i istoka (srećom!) nadmašuju one koji dolaze sa zapadnog Balkana, svako zanemarivanje ima svoj oportunitetni trošak – baš kao što oportunitetni trošak nemanja jasne spoljne politike sada u stotinama hiljada hoda Evropom. Isto tako imao bi ga i zanemarivanje proširenja. Berlinski proces je korak u pravom smeru, ali da bi bio proces, mora da ima više od jednog do dva događaja godišnje.
Ulazak u članstvo će zahtevati vreme. Zašto onda neke prednosti članstva ne bi dosle pre samog članstva, a po ugledu na Energetsku zajednicu i Sporazum o jedinstvenom evropskom nebu? Nedavno dogovoreni Western Balkan Core Transport Network je važan korak u dobrom pravcu.
Iako vlade odlučujuće utiču na to šta je urađeno, ne zaboravite građane – njihovo poverenje u to da čuveno “otvaranje poglavlja” nešto menja u njihovim životima pravi je test procesa proširenja. Broj migranata koji napušta region ne pokazuje da puno ljudi u to veruje. Možda nećemo postati bogatiji, ali bi trebalo da postanemo vidljivo uređeniji.
Šta sve to znači za zemlje regiona
Ono što se sada dešava veliki je, mnogo veći od ulaska u članstvo EU, test za zrelost političkih elita u regionu. To je test njihove zrelosti I odgovornosti koji treba da pokaže da su oni, a ne EU, pravi “vlasnici” agende promena.
Prvi test zrelosti je održati otvorenu komunikaciju i saradnju u regionu, umesto vratiti se starom maniru svađe i prebacivanja odgovornosti. Na kratko smo videli kako bi pogoršanje moglo da izgleda. Znači, prvi veliki test je pričati više među sobom, tražiti zajednička rešenja i mesto za stolom gde se o situaciji raspravlja da bi se ta rešenja nudila. Utičemo, u granicama svojih mogućnosti, a veće su ako smo zajedno, na to kako će izgledati.
Drugi veliki test je ostati odgovoran prema unutrašnjoj transformaciji čak i kada je neposredni zadatak prosirenja stabilizacija, a dugorocni unutrašnja transformacija. Manja polarizacija i otvoreniji i sveobuhvatniji drustveni dijalog bolja su ulaganja u ostvarivanje ovog cilja.
Najvažnije je ipak – ne radujte se krizi i slabosti EU i ne priželjkujte njen neuspeh i raspad. Ono sto bi on doneo ne bi bilo bolje. Na nivou Evrope, EU je mirovni i ekonomski projekat, a na nivou regiona određeno sidro, predvidivost, stabilnost-
Problemi za koje se EU danas muči da pronadje rešenje prevazilaze kapacitete pojedinih država – izbeglice, ekonomska kriza, geopoliticka nestabilnost, klimatske promene… Ako bi došlo do njene razgradnje, pojedinačno države ne bi mogle da ponude bolji odgovor. Čujemo mnogo brzih rešenja i lakih odgovora koji bi se mogli primeniti kada ne bi bilo EU – na žalost, ne mnogo realnih niti uverljivih, što su neke zemlje učile na teži i bolniji način.
Nemojte ni mnogo zloupotrebljavati evropski diskurs, potrošiće se, a okolnosti nisu takve da ga je lako obnoviti ili lako zameniti nečim što bi na sličan način podsticalo unutrašnje reforme. Umesto toga razmišljajte kako biste želeli da izgleda Evropa u kojoj će naša zemlja biti. Na čudan način, činjenica da je region potreban kao deo rešenja daje nam više mogućnosti da na to utičemo.
*Izlaganje – lični stav autora, ne odražava stavove organizacije u kojoj radi – na konferenciji Efikasnost pristupanja EU i unapređenje regionalne konkurentnosti, Budva, 22-23 oktobar 2015.
Autor je bivša direktorka Kancelarije za evropske integracije Vlade Republike Srbije, sada zamenica generalnog sekretara u Evropskoj banci za obnovu i razvoj.
