„Proveo sam 21 godinu u domu bez ikakvih prava. Sada mogu da radim i da počnem svoj život“, kaže Nebojša.
Danas je za njega poseban dan. „Prijaviću se na Biro i želim da odem tamo sam. Sada mi valjda ne treba pratnja!“ kaže Nebojša Martinović, koji je pre nekoliko dana napunio 43 godine i koji se sada po prvi put u životu kreće ka ostvarenju svog osnovnog ljudskog prava – da radi, bude zaposlen i zarađuje novac.
Nebojša je već 21 godinu štićenik doma za smeštaj odraslih lica „Gvozden Jovančićević“ u Velikom Popovcu. Ova ustanova se brine o licima sa intelektualnim teškoćama, a u skladu sa dosadašnjom praksom srpskih sudova, korisnici institucija socijalne zaštite su u većini slučajeva lišeni pravne sposobnosti.
Kada je neko lišen pravne sposobnosti, to znači da on ili ona ne može odabrati gde i sa kim će živeti, ne može potpisati nikakav ugovor, raspolagati svojim sredstvima, kupovati robu veće vrednosti niti ima pravo glasa. Ove osobe ne mogu odlučivati gde i na koji način će primati medicinsku pomoć, ne mogu stupati u brak niti volontirati. Neko ko je lišen pravne sposobnosti naprosto ne može da donosi odluke o sopstvenom životu. Sa pravne tačke gledišta, ovakva osoba ima prava jednog četrnaestogodišnjaka i umesto nje, odluke donosi staratelj.
Hoću da budem odgovoran za sopstvena dela
„Važno mi je da imam tu mogućnost. Hoću da budem odgovoran za sopstvena dela. Sposoban sam da mislim svojom glavom. Hoću i da radim i vidim da je teško naći posao, ali i da neko hoće da mi ga da, ipak ne bi hteo da rizikuje jer nisam poslovno sposoban“, objašnjava Nebojša.
Da li će neko biti lišen pravne sposobnosti, odlučuje sud kada se izveštajima medicinskih stručnjaka utvrdi da osoba nije u stanju da racionalno rasuđuje i donosi odluke, uglavnom zbog ograničenih mentalnih ili intelektualnih sposobnosti. Pored potpunog lišavanja, postoji i druga opcija – delimično lišavanje, što znači da pojedinci u određenim sferama života mogu praviti sopstvene izbore, dok u drugim odlučuje staratelj. Međutim, istraživanja o sudskim procedurama u Srbiji pokazuju da sudije u 87% slučajeva ni ne porazgovaraju sa osobom o čijoj pravnoj sposobnosti odlučuju. Ipak, situacija se popravlja i dokaz za to je Nebojšin slučaj.
„Bilo je čudno, nikada ranije nisam bio na sudu. Ovo je bio prvi put. Čovek, sudija, me je pitao i ja sam mu rekao da bih voleo, ali da ne znam da li postoji mogućnost. I kad se sve završilo, bio sam, što se kaže, srećan“, kaže Nebojša Martinović, koji je odlukom suda u Petrovcu na Mlavi u martu 2015. priznat kao osoba sa delimičnom pravnom sposobnošću.
Odjednom, stvari su počele da se menjaju. „Kada hoću da kupim laptop, mobilni telefon, radio, ne volim da imam pratnju da mi pomaže. Znam da se snađem. I kad sam živeo u domu, osoblje je imalo poverenja u mene. Radio sam kao vratar ujutro, raznosio poštu, puštao muziku preko razglasa. Volim tehniku, volim da je imam. Sad planiram da kupim laptop u Zokinoj radnji“, kaže Nebojša.
No, kakve su reakcije lokalnog stanovništva? „Nebojša je vrlo ljubazan čovek. Veoma prijateljski nastrojen prema ljudima. Uvek je spreman da ispriča neku šalu ili anegdotu. Pošto je korisnik doma, kupovina se obavlja preko zastupnika i mi mu dozvoljavamo da plati u koliko god može rata. Naš je kupac već nekoliko godina i uvek se trudimo da mu pružimo najbolju uslugu, mislim, kakvu pružamo i svim ostalim kupcima“, kaže Zoran Vladisavljević Zoka, vlasnik prodavnice električnih uređaja u Petrovcu na Mlavi.
Promena kao rezultat projekta organizacije People in Need
Sa delimičnom pravnom sposobnošću, Nebojša može da kupuje sam. Sada će biti prijavljen i na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje i nada se da će posao naći što je brže moguće i zatim kupiti laptop. Kaže da je sve ovo za njega ogromna promena, a sve je počelo u junu prošle godine kada je dom u Velikom Popovcu odlučio da učestvuje u projektu koji se bavi deinstitucionalizacijom i socijalnom inkluzijom osoba sa intelektualnim teškoćama koji finansira EU, u saradnji sa češkom nevladinom organizacijom People in Need.
U okviru projekta koji je nazvan „Započnimo život“, Nebojša se preselio iz domske sobe u tzv. kuću na pola puta, koja služi kao priprema za korisnike koji će iz doma preći u život u zajednici. Ideja je da se osobe sa intelektualnim teškoćama, koje žive u domovima, presele u kuće ili stanove u kojima će, uz profesionalnu pomoć, imati mnogo više slobode u odlučivanju i organizovanju sopstvenih života.
Projekat „Započnimo život“ je deo većeg projekta „Otvorene ruke“ koji podržavaju Ministarstvo rada i socijalne politike i Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, a koji finansira Evropska unija. Tako Nebojša, sa 19 drugih ljudi, sada ima šansu da živi sa svim pravima i obavezama koje podrazumeva svakodnevni život u zajednici.
Roditelji neće da čuju za mene
„Srećan sam u svojoj novoj kući, ali ne bih bio ovde da sam imao nekog da brine o meni. Živeo sam u Beogradu, sa bakom. Ona mi je bila staratelj. Majka me ne priznaje kao svoje dete. Nikada nije ni htela. Nisam ništa čuo o njoj već dugo i bolje je tako. Čak je i sestru okrenula protiv mene, pa ni ona nikad ne dolazi da me poseti“, kaže Nebojša. „Poslednje što sam čuo o ocu je da je pitao u mom Centru za socijalni rad: kako taj pas još nije umro. I otac i majka misle da sam kopile. To valjda znači da te ljudi odbacuju, da te svi ignorišu, ali ja mislim da sam ja dosta napredovao u životu“, dodaje on.
Srećom, desila mu se značajna promena. „Mislio sam da ako budem živeo u domu, da neću imati nikakvih prava. Zato mi ovaj projekat znači mnogo. Naučio sam mnogo i mogu da kažem da sam pametniji. Pre ovoga nisam ni znao o toj pravnoj sposobnosti, nisam znao da zbog toga ne mogu da radim. Moj život je i gorak i dobar, ali sam više pobegao na ovu dobru stranu. Eto, možda će neko pročitati ovo što pričam i dati mi šansu da se zaposlim.“
Autor: Jasna Glišić, People in Need
